Svrha učenja: Posle čitanja ovog poglavlja bićete u stanju da
|
|  Yüklə 337 Kb.
|
Istorija pokušaja ekonomskih integracija U ovom odeljku dajemo kratak pregled istorije ekonomskih integracija počev od Evropske Unije, Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu, Severnoameričke zone slobodne trgovine do Južnog (američkog) zajedničkog tržišta, a zatim razmatramo ostale pokušaje ekonomskih integracija zemalja u razvoju i između republika bivšeg Sovjetskog Saveza. 10.6A Evropska Unija Evropska Unija (EU), ranije nazivana Evropsko zajedničko tržište, formirana je Rimskim sporazumom, koji je potpisan u martu 1957. od strane Zapadne Nemačke, Francuske, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga i koji je stupio na snagu 1. januara 1958. Zajednička spoljna carina određena je kao prosek carina šest zemalja tokom 1957. Slobodna trgovina industrijskim proizvodima unutar EU i određivanje zajedničkih cena za poljoprivredne proizvode postignuto je 1968, a ograničenja u slobodnom kretanju rada i kapitala smanjena su do 1970. godine. Broj zemalja članica porastao je na 15 nakon što su se Ujedinjeno Kraljevstvo, Danska i Irska pridružili 1973, Grčka 1981, Španija i Portugalija 1986, a Austrija, Finska i Švedska 1995. godine. Prvog januara 1993, Evropska Unija otklonila je sva preostala ograničenja slobodnom protoku dobara, usluga i resursa (uključujući rad) između članica postajući na taj način objedinjeno tržište. Proširena Unija predstavlja u svetu najveći trgovinski blok (videti Studiju slučaja 10 – 1). Ocenjeno je da je trgovina unutar EU udvostručena u poređenju sa stanjem koje bi bilo da do integracije nije došlo. Više od polovine ovog proširenja trgovine predstavlja unutarindustrijska trgovina (videti Odeljak 6.4A). Formiranje EU značajno je proširilo trgovinu industrijskim proizvodima sa zemljama koje nisu njene članice. Ovo je pripisano (1) veoma brzom rastu EU koji je povećao njenu tražnju za uvozom industrijskih proizvoda izvan unije i (2) smanjenju na veoma nizak nivo prosečne carine na uvoz industrijskih proizvoda nakon Kenedijeve runde i Runde iz Tokija ___________________________________________________________________________
Austrija 8,1 262,1 32.300 165,7 164,8 Belgija 10,4 322,8 31.030 355,8 333,7 Danska 5,4 219,4 40.650 113,2 101,6 Finska 5,2 171,0 32.790 70,6 62,6 Francuska 60,0 1.858,7 30.090 558,2 561,9 Nemačka 82,6 2.489,0 30.120 1.046,1 909,9 Grčka 11,1 183,9 16.610 48,4 66,0 Irska 4,0 137,8 34.280 151,2 119,1 Italija 57,6 1.503,6 26.120 431,2 431,6 Luksemburg 0,5 17,4 38.830 49,3 42,1 Holandija 16,3 515,1 31.700 431,2 391,8 Portugalija 10,4 149,8 14.350 49,5 63,9 Španija 41,3 875,8 21.210 263,1 303,0 Švedska 9,0 321,4 35.770 160,4 132,3 U.K. 59,4 2.016,4 33.940 518,7 599,5 Ukupno EU (15) 381,3 10.167,4 26.665* 4.412,2 4.283,8 Ekstra EU (15) 1.1732,8 1.632,8 Novi članovi: Kipar 0,8 14,6 17.580 6,7 8,1 Češka 10,2 93,2 9.150 78,3 78,6 Estonija 1,3 9,4 7.010 8,7 10,4 Mađarska 10,1 83,3 8.270 64,9 69,3 Letonija 2,3 12,6 5.460 5,7 8,2 Litvanija 3,4 19,7 5.740 5,7 8,2 Malta 0,4 4,9 12.250 3,9 4,6 Poljska 38,2 232,4 6.090 88,2 101,5 ___________________________________________________________________________ Studija slučaja 10 – 1 (nastavak) Populacija BND BND Izvoz Uvoz Zemlja (milioni) (milijarde) (per capita) (milijarde) (milijarde) Slovačka 5,4 34,9 6.480 31,2 32,9 Slovenija 2,0 29,6 14.810 19,3 19,8 Ukupno 73,7 534,6 7.294 318,6 347,2 Ukupno EU (25) 455,0 10.702,0 23.521* 4.730,8 4.631,0 Ekstra EU (25) 1.630,9 2.234,6 Kanada 31,9 905,6 28.390 363,3 335,6 Meksiko 103,8 703,1 6.770 203,0 225,7 SAD 293,5 12.150,9 41.400 1.137,1 1.785,5 Ukupno NAFTA 429,2 13.759,6 32.059* 1.703,4 2.346,8 Japan 127,8 4.265,6 33.550 660,7 588,6 * = ponderisani prosek Izvor: World Bank, World Development Report 2006 (Oxford University Press, 2006); WTO, International Trade Statistics (WTO: Geneva, 2005). (koje su započele Sjedinjene Države plašeći se preusmeravanja trgovine). Sa druge strane, formiranje EU imalo je za posledicu preusmeravanje trgovine poljoprivrednim proizvodima, naročito trgovine proizvodima iz područja sa umerenom klimom, kao što je trgovina grožđem iz Sjedinjenih Država. Za EU posebno je pio problematičan razvoj zajedničke poljoprivredne politike (CAP) (Common Agricultural Policy). Krajnji ishod značio je žrtvovanje interesa potrošača farmerima u EU, a posebno farmerima u Francuskoj, određivanjem relativno visokih cena za poljoprivredne proizvode. Procedura je sledeća. Prvo, EU određuje zajedničke cene za poljoprivredne proizvode, a zatim nameće uvozne carine tako da su cene uvezenih poljoprivrednih proizvoda jednake visokim ustanovljenim cenama u EU. Ovo su takozvane promenljive uvozne dažbine. Visoke cene podrške poljoprivrednim proizvodima dovodile su do ogromnih poljoprivrednih viškova unutar EU, visokih troškova skladištenja i subvencionisanog izvoza (videti Odeljak 9.3E o izvoznim subvencijama i Studiju slučaja 9 – 4). Ovakva poljoprivredna politika bila je glavna prepreka za Britaniju da pristupi EU jer je Britanija imala niske cene poljoprivrednih proizvoda pa je svoje farmere pomagala putem “deficitarnog plaćanja” da bi podigla njihov dohodak na željeni nivo. Ona je takođe bila odgovorna za jedan od najoštrijih sporova oko trgovine sa Sjedinjenim Državama tokom Urugvajske runde i Runde iz Dohe (videti Odeljak 9.7). Za vreme Konvencije u Lomeu 1975, EU je uklonila većinu barijera trgovini za uvoz iz 46 zemalja u razvoju iz Afrike, Kariba i Pacifičkog regiona koje su ranije bile kolonije zemlja EU. Ovaj ugovor obnavljan je svake pete godine – 1980, 1985, 1990. i 1995 – a broj zemlja koje su mu se pridružile (AS) narastao je na 71. Ranije, 1971, EU je garantovala opšti princip carinskih preferencijala za uvoz prerađevina i poluprerađevina iz zemalja u razvoju. Međutim, tekstil, čelik, potrošačka elektronika, cipele i brojni drugi proizvodi koji su od velikog značaja za zemlje u razvoju bili su isključeni sa liste. Preferencije su proširene tokom Runde iz Tokija 1979. na trgovinu tropskim proizvodima. Međutim, pošto preferencije nisu obezbedile kompletno ukidanje trgovinskih barijera koje je garantovano bivšim kolonijama, došlo je do gorke kontroverzije zbog navodnog preusmeravanja trgovine. Kvote i carine nametnute za uvoz iz zemalja u razvoju postepeno su ukidane kao rezultat Urugvajske runde u decembru 1993. (videti Odeljak 9.7). U februaru 2000, Lome IV je istekao i bio je zamenjen novim sporazumom, koji je potpisan u Beninu, juna 2000. Ovaj novi sporazum ima istu opštu svrhu kao i Konvencija iz Lomea, a treba da bude na snazi narednih 20 godina, uz mogućnost revizije svakih pet godina. Kao što je ranije istaknuto, statički dobici na blagostanju usled formiranja EU ocenjeni su da iznose od 1 do 2 procenta BDP, dok su dinamičke koristi ocenjene kao mnogo veće (vidi Studiju slučaja 10 – 2). Možda je najveća korist politička korist koja je posledica Studija slučaja 10 – 2 Dobici od jedinstvenog tržišta EU Početkom 1993, preostala ograničenja slobodnom protoku dobara, usluga kapitala i rada između zemalja članica bila su uklonjena tako da je EU postala jedinstveno, objedinjeno tržište. Očekivalo se da će sa protokom vremena ovo dati značajne dobitke EU u vidu porasta efikasnosti. Tabela 10.2 pokazuje da je za bruto domaći proizvod (BDP) bilo očekivano da poraste za 0,2 procenta usled uklanjanja necarinskih barijera, 2,2 procenta usled uklanjanja proizvodnih barijera, 1,65 procenat usled ekonomije obima i 1,25 procenata usled intenzivnije konkurencije, tj., da će ukupni jednokratni dobici iznositi 5,3 procenta BDP u EU u 1988. Ekvivalent ovome je oko 261 milijarda dolara. Povrh toga, za opštu stopu inflacije očekivalo se da se smanji za 6,1 procentnih poena i da bude stvoreno 1,8 milion dodatnih radnih mesta i da će to oboriti prosečnu stopu nezaposlenosti u EU za 1,5 procentni poen. Program EU92 takođe je podsticao velike strane direktne investicije iz Sjedinjenih Država i Japana predviđajući mogući porast protekcionističkih mera EU prema onim koji su van EU. 2003, Evropska Komisija je procenila da su stvarni dobici EU92 oko 2 procenta BDP EU. Tabela 10.2 Potencijalne koristi od potpuno integrisanog unutrašnjeg tržišta u EU Procenat BDP EU u 1988. Dobici od Uklanjanja necarinskih barijera 0,20 Uklanjanja proizvodnih barijera 2,20 Ekonomije obima 1,65 Intenziviranja konkurencije 1,25 Ukupni dobici 5,30 Izvor: P. Cecchini, The European Challenge: 1992 (Aldershot, England: Wildwood House, 1988). ujedinjavanja u jednu ekonomsku zajednicu zemalja poput Nemačke i Francuske koje su nekada bili ogorčeni neprijatelji. Sjedinjene Države su u dvosmislenom položaju u odnosu na Evropsku Uniju, davale su joj podršku a ipak su zabrinute zato što im je uticaj sve manji. EU je 1986. dodala amandman Rimskom ugovoru donoseći Jedinstvenu evropsku odluku (Single European Act) kojom je obezbeđeno uklanjanje preostalih barijera slobodnom protoku dobara, usluga između članova, i sa kojim će, u stvari, postati objedinjeno tržište početkom 1993. To je vodilo velikom prilivu direktnih stranih investicija u EU zbog bojazni da će protekcionizam protiv autsajdera u budućnosti porasti. Ostali najvažniji događaji u delovanju EU su sledeći: (1) Zemlje članice primenile su zajednički sistem poreza na novododatu vrednost, po kome se porez razrezuje na novododatu vrednost proizvoda u svakoj fazi njegove proizvodnje i prenosi na finalnog potrošača. (2) Komisija (izvršno telo EU sa sedištem u Briselu) predlaže zakone, nadzire da li su ponašanja u saglasnosti sa ugovorom i sprovodi zajedničke politike kao što su antimonopolske politike. (3) Savet ministara (čije članstvo predstavlja njihove sopstvene nacionalne vlade) donosi konačne odluke, ali samo na predlog komisije. Takođe postoji i Evropski parlament (sa 626 članova koji su svakih pet godina birani direktnim glasanjem u zemljama članicama, ali za sada bez stvarne snage) i Sud pravde (koji je izabran sa ovlašćenjima da odlučuje o pravnoj zasnovanosti odluka Komisije i Saveta). (4) Napravljeni su planovi za potpunu monetarnu uniju, uključujući punu harmonizaciju monetarne i fiskalne politike i za konačnu punu političku uniju (videti Odeljke 20.4B). U maju 2004, 10 zemalja, od koji je većina pripadala ranijem komunističkom bloku u Centralnoj i Istočnog Evropi, postale su članice Evropske Unije. Ovih 10 zemlja su Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Litvanija, Letonija, Malta i Kipar. Bugarska i Rumunija treba da postanu članice tokom 2008, dok Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Srbija, Crna Gora i Turska pregovaraju o članstvu. Sa učlanjenjem 10 novih zemalja 2004, Evropska Unija ima 455 miliona ljudi, čime prevazilazi broj ljudi od 429 miliona koliko ima NAFTA, ali je njen bruto nacionalni dohodak (BND) i dalje za oko 30 procenata manji od njegove veličine za NAFTA. 10.6B Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu Zonu slobodne trgovine, koja je poznata kao Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu (EFTA), formiralo je 1960. “sedam spoljnih” zemalja: Ujedinjeno Kraljevstvo, Austrija, Danska, Norveška, Portugalija, Švedska i Švajcarska, dok je status pridruženog člana dobila Finska 1961. EFTA je postigla slobodnu trgovinu industrijskim proizvodima 1967, ali je samo nekoliko specijalnih odredbi bilo posvećeno uklanjanju barijera trgovini poljoprivrednim proizvodima. Zadržavanje barijera trgovini od strane svake zemlje prema zemljama koje nisu članice može da dovede do problema skretanja trgovine. Ovo se odnosi na uvoz iz ostalog dela sveta u zemlju koja ima niže carine, a član je udruženja, da bi se izbegle visoke carine ostalih članova. Da bi se izborilo sa skretanjem trgovine neophodno je da se proverava prvobitno poreklo i zemlja finalnog odredišta za ukupan uvoz. Do ovog problema, naravno, ne dolazi kod carinske unije jer u njoj postoji zajednička spoljna carina, a u preferencijalnim trgovinskim aranžmanima, gde su članovima garantovane male carine, problemi su mnogo manji. Island je stupio u članstvo EFTA 1970, Finska je postala njen punopravni član 1986, a Lihtenštajn, koji je deo carinske zone Švajcarske, tokom 1991. Međutim, 1973. Ujedinjeno Kraljevstvo i Danska napustili su EFTA i, zajedno sa Irskom, pristupili su EU, a to je učinila i Portugalija 1986. Prema tome, u 1991, EFTA je imala sedam članova (Austrija, Finska, Island, Lihtenštajn, Norveška, Švedska i Švajcarska) sa sedištem u Ženevi. EFTA je sa EU 1. januara 1994. formirala Evropsku ekonomsku zonu (EEA – European Economic Area), koja predstavlja carinsku uniju koja će na kraju omogućiti zemljama članicama slobodan protok dobara, usluga, kapitala i ljudi između 17 zemalja članica sa ukupnim stanovništvom od 385 miliona (Švajcarska i Lihtenštajn odbacile su ugovor u decembru 1992, a Lihtenštajn ne može da se pridruži bez Švajcarske). Austrija, Finska i Švedska napustile su 1995. EFTA da bi se pridružile EU, ostavljajući EFTA sa samo četiri člana (Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn).
U septembru 1985, Sjedinjene Države su postigle sporazum o slobodnoj trgovini sa Izraelom. Ovo je bio prvi bilateralni sporazum o trgovini koje su potpisale Sjedinjene Države. Ovim sporazumom uzajamno su smanjene carinske i necarinske barijere trgovini između dve zemlje. Takođe je liberalizovana trgovina uslugama, dok se nekoliko odredbi sporazuma odnosi na zaštitu prava intelektualne svojine. Mada Sjedinjene Države i Kanada imaju sporazum o slobodnoj trgovini automobilima od 1965, sveobuhvatni sporazum o slobodnoj trgovini koji bi obuhvatio čitave privrede bio je nedostižan više od jednog veka. Ovakav sporazum bio je konačno postignut 1988. godine. Dok sporazum nije stupio na snagu 1. januara 1989, Kanada je već bila daleko najveći trgovinski partner Sjedinjenih Država sa dvostranom godišnjom trgovinom od oko 150 milijardi dolara (od čega je 75 procenata već bilo oslobođeno plaćanja carine). Ugovor je pozivao na eliminaciju, do 1998, preostalih carinskih i necarinskih barijera trgovini između dve zemlje. Ocenjeno je da, usled ovog sporazuma, kanadska privreda raste do 5 procenata brže, a američka za 1 brže, nego što bi iznosio njihov rast u odsustvu sporazuma, dok je sa obe strane granice otvoreno na stotine hiljada radnih mesta. Ugovorom su takođe po prvi put ustanovljena pravila vođenja trgovine u oblasti usluga po kojima se svaka zemlja slaže da tretira sektor usluga iz druge zemlje na isti način na koji tretira sopstveni sektor i da smanji birokratizam prilikom prelaska granice računovođa, advokata, inženjera i drugih profesionalnih lica. Osim toga, ugovorom su ukinuta preostala ograničenja za prebacivanje energije sa jedne na drugu stanu granice i smanjena su ograničenja za investicije na tržišta u drugoj zemlji. U septembru 1993, Sjedinjene Države, Kanada i Meksiko potpisale su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), koji je stupio na snagu 1. januara 1994. Ovaj sporazum je na kraju doveo do slobodne trgovine dobrima i uslugama u čitavoj oblasti Severne Amerike. NAFTA je takođe postepeno ukinula mnoge druge barijere trgovini i smanjila je barijere pograničnim investicijama između ove tri zemlje. Sa 40 milijardi dolara uvoza iz Sjedinjenih Država tokom 1993, Meksiko je u vreme kada je sporazum stupio na snagu već bio treći najveći trgovinski partner Sjedinjenih Država, odmah iza Kanade i Japana. Glavni uticaj NAFTE bio je na trgovinu Sjedinjenih Država i Meksika. (Kanada se pridružila pregovorima samo da bi bila sigurna da će njeni interesi ostati zaštićeni). Primena NAFTE koristi Sjedinjenim Državama tako što povećava konkurenciju na tržištima proizvoda i na tržištima faktora, i tako što smanjuje cena mnogih proizvoda za potrošače u SAD. U stvari, između 1994. i 2004, obostrana trgovina između SAD i Meksika porasla je za 166 procenata. Pošto je privreda SAD 15 puta veća od privrede Meksika, dobici usled NAFTE kao proporcija BDP bili su mnogo manji za SAD nego za Meksiko. Osim toga, uz nadnice koje su šest puta veće u SAD nego u Meksiku, pretpostavljalo se da će NAFTA dovesti do gubitaka niskokvalifikovanih poslova, ali do porasta poslova koji zahtevaju kvalifikovan rad, uz opšti neto porast zaposlenosti u Sjedinjenim Državama od 90.000 do 160.000 (videti Inter-American Development Bank, 2002). Međutim, u skorašnjoj studiji koju su napravili Hufbaer i Schott dolazi se do zaključka da su neto koristi za radna mesta u SAD usled NAFTE mnogo manji (i da su možda čak donekle negativni). Države, poput Alabame i Arkanzasa, su na gubitku, dok su oblasti u kojima su nadnice visoke na dobitku, ali uz 15 godina prilagođavanja i oko 3 milijarde dolara pomoći radnicima koji su izgubili posao u oblastima SAD u kojima je dohodak nizak šteta je minimizirana. Slobodan trgovinski pristup meksičkom tržištu dozvoljava industrijama SAD da uvoze radno intenzivne komponente iz Meksika i da zadrže delatnosti u SAD za koje je inače moguće da bi se sasvim izgubile u korist industrija u zemljama u kojima su nadnice niske. Neki poslovi koje je Meksiko dobio, u stvari, nisu nastali u Sjedinjenim Državama, već u drugim zemljama, poput Malezije, gde su nadnice otprilike iste kao u Meksiku. Kao uslov za prihvatanje NAFTA sporazuma u Kongresu, Sjedinjene Države su takođe sklopile nekoliko pratećih sporazuma sa Meksikom koje se odnose na radne uslove i standarde u zaštiti okoline (da bi se sprečilo da firme iz SAD izmeštaju svoje poslovanje u Meksiko sa ciljem da imaju koristi od mnogo labavijeg radnog zakonodavstva i labavije regulacije zaštite okoline), kao i radi zaštite određenih industrija u SAD protiv moguće poplave proizvoda koja bi ih mogla ugroziti. Primena NAFTA koristila je Meksiku tako što ga je vodila u privredni rast vođen izvozom što je bila posledica povećanog pristupa ogromnom tržištu SAD i putem rastućih direktnih stranih investicija u Meksiko. Meksiko je doživeo neto gubitak zaposlenosti i dohotka u poljoprivredi, ali ovi gubici su bili više nego prevaziđeni neto porastom u industriji. Očekuje se da će sa vremenom rastuće mogućnosti zaposlenja i rastuće nadnice u industriji smanjiti emigrantski pritisak Meksikanaca u SAD. Međutim, sposobnost Meksika da koristi mogućnosti NAFTA bio je ograničen slabim ekonomskim institucijama i neadekvatnim strukturnim reformama privrede (videti Studija slučaja 10 – 3). U 1993. godini, SAD su proglasile Poduhvat za američku inicijativu (EAI) što je 1998. dovelo do formiranja Zone slobodne trgovine dve Amerike (FTAA), čiji je glavni cilj slobodna trgovina na zapadnoj hemisferi između 34 demokratske zemlje Severne i Južne Amerike. Pokazalo se da su pregovori teški i ne očekuje se da će u dogledno vreme ponovo biti uspešni. Od 2001. Sjedinjene Države takođe su potpisale sporazume o slobodnoj trgovini (SST) sa Jordanom 2001; Singapurom i Čileom 2004; Australijom, Marokom, CAFT (Centralno američki sporazum o slobodnoj trgovini, sa Kostarikom, El Salvadorom, Gvatemalom, Hondurasom, Nikaragvom i Santa Domingom) 2005; i pregovaraju o zaključivanju SST oko dvanaest zemlja, uključujući Južnu Koreju, Tajland, Egipat i Švajcarsku. Studija slučaja 10 – 3 Koristi Meksika od NAFTA – očekivanja i ishodi Tabela 10.3 pokazuje očekivane dugoročne rezultate NAFTA efekata na Meksiko do 2005. godine i poredi ih sa stvarnim ishodima. Za period od jedne decenije od 1995. do 2005. ocenjeno je da će, uz NAFTA, BDP Meksika da raste po stopi od 5,2 procenta godišnje, u poređenju sa 3,8 procenata bez NAFTA. Za NAFTA se takođe pretpostavljalo da će (1) smanjiti inflaciju u Meksiku sa 14,5 procenata na 9,7 procenata godišnje i da će kratkoročna kamatna stopa opasti sa 18,3 procenta na 13,0 procenata, (2) povećati priliv stranih direktnih investicija (FDI) sa 6 milijardi dolara na 9,2 milijarde dolara godišnje i da će povećati rast izvoza sa 8,3 na 10,4 procenta i (3) povećati trgovinski deficit sa 9,7 milijardi dolara na 14,9 milijardi dolara, a da će priliv kapitala porasti sa 10,6 milijardi dolara na 14, 7 milijardi dolara godišnje. Stvarni rezultati, prema prosecima zabeleženim od 1994. do 2005. bili su sledeći: stopa rasta realnog BDP 3,0 procenta, stopa inflacije 13,6 procenata, kratkoročna kamatna stopa 16,4 procenta, priliv FDI 14,8 milijardi dolara, rast izvoza 9,5 procenata i neto priliv finansijskog kapitala 12,8 milijardi dolara. Prema tome, vidimo da Meksiko nije ostvario većinu očekivanja koja su bila povezana sa NAFTA zbog duboke ekonomske krize u Meksiku 1995, zbog niskog rasta u SAD u periodu 2001–2002, i što je najvažnije, zbog slabih ekonomskih institucija i neadekvatnih strukturnih reformi. Ukoliko iz podataka uklonimo godine 1995, 2001. i 2002, tada bi prosečan ekonomski rast Meksika bio 4,6 procenata. Tabela 10.3. Uticaj NAFTA na privredu Meksika, godišnji proseci izračunati 2005. Procena Bez Razlika Stvarni sa NAFTA bez NAFTA rezultati Rast realnog BDP (%) 5,2 3,8 1,4 3,0 Stopa inflacije (%) 9,7 14,5 -4,8 13,6 Kratkoročna kamatna stopa (%) 13,0 18,3 -5,3 16,4 Priliv FDI (milijarde $) 9,2 6,0 3,2 14,8 Rast izvoza (%) 10,4 8,3 2,1 9,5 Trgovinski deficit (milijarde $) 14,9 9,7 5,2 8,6 Neto priliv finansijskog kapitala (milijarde $) 14,7 10,6 4,1 12,8 Izvor: L. Klein, D. Salvatore, “Welfare Effects of the NAFTA”, Journal of Policy Modeling, April 1965, pp. 163–176; G.C. Hufbauer, J.J. Schott, NAFTA Reviseted (Washington, D.C.: Institute for International Development, 2005); Economic Outlook (Paris: December 20005). Poslednjih godina Evropska Unija takođe je bila vrlo aktivna u pregovorima oko sporazuma o slobodnoj trgovini. Zaključen je SST sporazum sa Južnom Afrikom, Marokom, Izraelom i Meksikom 2002; sa Čileom i Libanom 2003; sa Egiptom 2004; pregovara o SST sa Merkosurom. Tokom 1990-tih EU je potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa brojnim bivšim komunističkim državama (od kojih su se neke pridružile EU 2004) i sa zemljama Severne Afrike. Japan je potpisao SST sa Singapurom 2002. i pregovara oko SST sa Meksikom. Kanada je potpisala SST sa Kostarikom 2003. Do 2006. bilo je preko 200 SST prema, otprilike, svega 50 1990. godine. Danas mnoge zemlje pripadaju višestrukim SST. Ovaj, poput klupka špageta, narastajući broj regionalnih i bilateralnih SST neki ekonomisti posmatraju kao seriju blokova uperenih protiv slobodne trgovine. 10.6D Pokušaji ekonomske integracije zemalja u razvoju Uspeh EU ohrabrio je mnoge pokušaje ekonomskih integracija između zemalja u razvoju kao sredstva koje pospešuje stopu ekonomskog razvoja. Međutim, većina ovih pokušaja imala je samo ograničen uspeh ili se završila neuspehom. Primeri (kompletna lista regionalnih sporazuma o trgovini data je u Dodatku A9.2) su sledeći:
Ove carinske unije su u velikoj meri takve da preusmeravuju trgovinu sa ciljem da ohrabre industrijski razvoj. Verovatno najveći kamen spoticanja uspešnoj ekonomskoj integraciji između grupa zemalja u razvoju jeste nejednaka raspodela dobitaka između članova. Pošto je najverovatnije da će koristi prisvojiti najnaprednije zemlje u grupi, zemlje koje zaostaju najverovatnije će se povući dovodeći do toga da se pokušaj ekonomske integracije pokaže kao neuspešan. Jedan od načina da se ova teškoća izbegne jeste da se pruži investiciona pomoć putem industrijskog planiranja (tj., da se svakom od članova unije pripišu neke industrije). Mada su pokušaji primene ovakve taktike učinjeni u slučaju Centralno-američkog zajedničkog tržišta, ona ipak nije uspela i unija je rasformirana 1969. (mada je, kao što je napomenuto, unija obnovljena 1990). Druga teškoća sastoji se u tome da mnoge zemlje u razvoju nisu voljne da ustupe deo svog nedavno stečenog suvereniteta supranacionalnim telima zajednice, a što je neophodno da bi ekonomska integracija bila uspešna. Druge teškoće nastaju usled nedostatka dobrih transportnih veza i komunikacija između zemalja članica, a velike distance često razdvajaju članice, i usled u osnovi komplementarne prirode njihovih privreda kao i usled konkurencije na istim svetskim tržištima sa njihovim izvozom poljoprivrednih dobara. Zbog toga se u većini slučajeva ne može reći da je ekonomska integracija zemalja u razvoju bila uspešna. Jedna uspešna priča je ona o Merkosuru (videti Studiju slučaja 7 – 3). Počev od 2003, Merkosur, pod vođstvom Brazila, započeo je pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini sa Andskom zajednicom zemalja, kao i sa drugim zemljama Južne Amerike, sa ciljem povećanja svoje pregovaračke snage nasuprot SAD u postizanju slobodne trgovine za obe Amerike u okviru Zone slobodne trgovine dve Amerike (FTAA). Studija slučaja 7 – 4 prikazuje promene u obrascima trgovine posle ekonomskih integracija.
|