Ana səhifə

Mirna Jasić Pojedeš strah i odlučiš da istraješ o autoru


Yüklə 64.51 Kb.
tarix24.06.2016
ölçüsü64.51 Kb.


Mirna Jasić

Pojedeš strah i odlučiš

da istraješ
o autoru
Filip David je rođen u Kragujevcu 1940. godine.

Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog

programa Televizije Beograd i profesor Fakulteta

dramskih umetnosti. Napisao je više TV drama, drama

i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka:

“Bunar u tamnoj šumi”, “Zapisi o stvarnom i

nestvarnom”, “Princ vatre”, ”Sabrane i nove priče”.

Romane : “Hodočasnici neba i zemlje”, “San o ljubavi

i smrti”. Knjige eseja: “Fragmenti iz mračnih

vremena”, “Jesmo li čudovišta”, “Svetovi u haosu”.

Sa Mirkom Kovačem “Knjigu pisama 1992-1995”.

Dobitnik je Andrićeve, Prosvetine i Bigzove nagrade.

Knjige i priče objavljene su mu na više jezika.

S Filipom Davidom, piscem, scenaristom i dramaturgom,

razgovarali smo u povodu izlaska njegove

zbirke “Princ vatre – sabrane i nove priče” u izdanju

zagrebačke Frakture. Poznat je i kao žestoki kritičar

srpskih vlasti devedesetih, kad je bio među osnivačima

udruženja – poput Beogradskoga kluba, Foruma

pisaca, Nezavisnih pisaca i Grupe 99 – koja su pružala

otpor Miloševićevom režimu i bujanju nacionalizma.
Bili ste dugogodišnji urednik Dramskog programa

Radio-televizije Beograd. Što se dogodilo 1992.

godine, kad ste smijenjeni i žigosani kao izdajnik?
Već krajem osamdesetih, kad su se počeli održavati

masovni mitinzi, tzv. događanja naroda, grupa ljudi na

Televiziji osetila je da se nešto iza brda valja i da će

biti velikih problema. Odmah smo pokušali da odbranimo

čast profesije i osnovali smo Nezavisni sindikat

Radio-televizije Beograd. Nakon 25 godina urednikovanja

Dramskim programom, našao sam se na mestu

urednika Kulture, redakcije koja je bila jezgro toga

prvoga nezavisnog sindikata. Jedini nam je zahtev bio

da se mora poštovati profesionalni kodeks, da nije

dozvoljeno vršiti ratnu propagandu i lagati, da se mora

objektivno informisati, dakle sve ono šta se u normalnim

vremenima podrazumeva. No to je početkom

devedesetih zvučalo kao provokacija, jer je tadašnja

vlast, na čelu sa Miloševićem, radila sve suprotno.

Recimo, u našem programu kulture donosili smo vrlo

kritičke prikaze onoga šta se dešavalo u Francuskoj 7,

Udruženju književnika Srbije, gde su bile orgije

nacionalizma i huškanja. Kad je na čelo Televizije

došao Milorad Vučelić, blizak saradnik Miloševića,

prvo je naredio da se zabrani ulaz članovima Izvršnog

odbora sindikata, pa od januara 1992. više nisam

mogao da uđem u zgradu koja mi je bila druga kuća.
Preživeti u mračnim vremenima

Time vaša borba protiv tadašnjeg režima nije

prestala: bili ste dio onoga što se obično naziva

drugom Srbijom, onom koja se ne miri sa zločinima?
Tada je nas nekoliko osnovalo Beogradski krug,

koji je činilo 300 intelektualaca –Bogdan Bogdanović,

Rade Konstantinović, Latinka Perović, Vesna Pešić i

mnogi drugi – koji su učestvovali u aktivnom otporu

Miloševićevom režimu. Izdavali smo časopis “Pravo

na sliku i reč”, u kojem smo govorili o zloupotrebama

u medijima. Kasnije je iz toga nastao Forum pisaca,

kao uža spisateljska organizacija koja se borila za

demokratizaciju društva; pisali smo apele i protestovali.

Kad je 5. oktobra 2000. režim pao, udruženje je

izgubilo pravi značaj, a moja je ideja bila da to preuzmu

mlađi pisci. Bliski su mi oni koji se okupljaju

oko Betona, oni na neki način nastavljaju ono što je

Forum pisaca počeo. Pisao sam vrlo angažovane,

kritičke tekstove protiv Miloševićevog režima za

“Feral”, za Radio frans internešnel, za neke austrijske

i nemačke novine. Mnoge je to iznenadilo, jer sam

dotad bio urednik Dramskog programa i pisac

književne fantastike, koja nije imala direktne veze sa

političkim angažmanom. Ipak, morao sam početi

vikati da sam protiv. Jedini stvarni problem bilo je

pitanje sigurnosti moje porodice. Za vreme bombardovanja

Beograda 1999. u “Politici” je izašao tekst

Dragoša Kalajića, dopisnika iz Rima i desne ruke

Mire Marković, u kojem je optužio moju tadašnju

asistenticu Biljanu Srbljanović i mene da smo “idioti

koji navode pametne poteze”, tzv. lokatori koji daju

instrukcije šta bombardovati. Time je dao dozvolu

svakome sa ulice da mi uđe u kuću i likvidira me bez

posledica. Toga se nisam plašio, ali sam se zabrinuo

kad mi je ćerka jednog dana rekla: “Tata, da li ti

misliš na nas?” No nisam mogao da se zaustavim, bio

sam svestan da će jednog dana, kad se sve to završi

katastrofom po taj režim, moja deca biti ponosna na to

šta sam istrajao. Od tada do danas, nema toga u Srbiji

ko nije žigosan kao izdajnik. Samo treba preživeti u

mračnim vremenima. Ima trenutaka kad pojedete strah

i prestanete da se plašite, postanete odlučni da istrajete.

Imao sam prilike da živim drugde, ali sam osećao

da bi to bilo bekstvo, nisam želeo da odem samo zato

šta je neko drugi želeo da odem.
Jeste li osjećali da je u svemu tome bilo i antisemitizma?

Smeta li vas kad vas etnički svrstavaju?
Uvek ga je bilo. Gde postoji ekstremni nacionalizam,

tu su i teorije zavere. U Srbiji je bila dominantna

tema da nas čitav svet mrzi zato šta smo bolji i

pametniji, da su nezavisni novinari strani špijuni i da

se sve diriguje iz nekog svetskog centra koji, prema

Protokolima sionskih mudraca, organizuju Jevreji. U

Miloševićevo vreme osnovana je i Organizacija

srpsko-jevrejskog prijateljstva, jer se verovalo da će

tako dopreti do tih moćnih centara i objasniti im

srpsku stvar. Ja sam to udruženje žestoko kritikovao,

jer se radilo o velikoj zloupotrebi Jevreja u Srbiji, po

poslednjem popisu, nema ni 700 i nemaju velikog

uticaja. Samo je nekoliko pisaca u Srbiji imalo prilike

da o tome govori, poput Danila Kiša, Davida Albaharija

i moje malenkosti. Kiš je govorio da kad hoće

da vas odstrane iz srpske književnosti, tada kažu da

ste jevrejski pisac. A jevrejski pisac ne postoji, postoji

izraelski pisac. Jevrejski pisac, kao i Jevrejin u dijaspori,

onaj je koga drugi vide kao Jevrejina, a ne onaj

koji sebe drži Jevrejinom. U svakom slučaju, ne

obraćam pažnju kad me drugi stavljaju u tu etničku

ladicu, ali me vređa pokušaj da me odstrane zbog

mojih političkih stavova.


Verujem da je zlo metafizička stvar

Vaše su priče fantastične, mistične, a u njima je

čest i motiv smrti. Otkuda takve teme? Vjerujete li u

Boga?
Taj oblik fantastike ne proizilazi iz nekog verskog

osećanja, nema mnogo veze sa religijom, ali ima sa

nekim pokušajem da se objasni ono egzistencijalno.

Čak nisam sasvim siguran da li sam ateista ili vernik.

Da to postane moj spisateljski izbor, pomogao mi je

Branimir Donat, koji je napisao kritiku moje prve

zbirke priča “Bunar u tamnoj šumi”, kazavši kako je

očigledno da je mladi pisac pod uticajem kabale i

oniričke literature. Tada, sa 24 godine, nisam imao

pojma šta je to, pa sam počeo da se zanimam za takve

priče i za nemački romantizam. Počeo sam da ga

čitam, posebno prevode jidiš literature. Video sam i da

je Franc Kafka bio pod jakim uticajem kabalističke

literature. Mnogo je na mene uticao i roman Jana

Potockoga “Rukopis nađen u Saragosi”, pa pikarski

romani. Pored jidiš i hasidske literature – kao piscu

važan mi je način na koji se u toj vrsti literature

pričaju priče – moj čest način pričanja sliči onom u

“Šeherezadi”: jedna priča zamenjuje drugu, pa se onda

te priče neprekidno dalje umnožavaju. Takođe, motiv

smrti uvek je tu negde prisutan, čak je i naslov jedne

kritike nove zbirke bio “Deset puta smrt”; u svakoj od

tih priča na neki se način obuhvata tema smrti, ali ne

kao nešto konačno, nego kao nešto šta ne možete

sasvim razumeti, pa pokušavate na svoj način da

razjasnite šta je to. Moji dalji uzori su Edgar Alan Po,

Hauard F. Lavkraft, Horhe Luis Borhes, dakle svi oni

koji su zagonetku smrti opisivali bilo kroz fantastiku,

bilo kroz horor.
Radite li na novim pripovijetkama i scenarijima?
Upravo sam sa Goranom Paskaljevićem napravio

scenario za film “Lovac u tamnoj šumi”, na temu iz

Drugoga svetskog rata. Zbog teške situacije, jer je u

Srbiji ove godine za filmsku produkciju izdvojeno

nula dinara, pare se moraju tražiti vani. Goranov film

“Kad svane dan”, za koji smo zajedno radili scenario,

otvorio je ovogodišnji Festival židovskog filma. Pauze

između mojih knjiga su velike, i po deset godina, ali

sam krenuo sa pisanjem novih priča i jednog romana.

Interesuje me problem zla i verovao sam da ću o tome

naći obimnu literaturu, no neverovatno je malo knjiga

o zlu u savremenom svetu. To šta je mnogo stvari

ostalo neobjašnjeno za pisca može da bude izazov, ali

postoji i opasnost da se, ako to ne uspete pretvoriti u

pripovedanje, ostane na nivou opšteg mesta. Sklon

sam da verujem da je zlo metafizička stvar, a šta to

znači pokušavam da otkrijem kroz pisanje. Voleo bih

da ta tema bude deo moje poslednje, testamentne

knjige.
Ponosan na svoju generaciju

Činili ste književnu grupu s Danilom Kišem,

Borislavom Pekićem i Mirkom Kovačem. Nedostaju li

vam danas?
Ponosan sam na tu svoju generaciju pisaca. Sva

četvorica smo 1964. u “Prosveti” istovremeno objavili

svoje prve knjige, a kritika je zapazila da se pojavila

nova generacija koja je nosila evropski duh. Tada smo

se upoznali, osetili bliskost i počeli da se sastajemo.

Čitali smo ono šta smo pisali i komentarisali, a prijateljstva

su se održala do kraja. Mirko je najizvorniji

talenat, izvanredan esejista, pripovedač i scenarista.

Kiš je puno čitao, bio odličan prevodilac i najbolji u

prvoj generaciji studenata svetske književnosti. Pekić

je bio studiozan čovek tipa Tomasa Mana, puno je

pisao, a za svaku temu obimno se pripremao, praktički

je “završavao fakultet” čitajući o svakoj. Oni su i dalje

sam vrh, ne samo srpske nego jugoslovenske književnosti.

Nažalost, Kiš i Pekić su rano umrli, ne uspevši

dovršiti mnogo toga šta su zamislili. Sa Mirkom sam u

odličnim odnosima i svakodnevno se čujemo preko

skajpa.(Ovaj razgovor vođen je pre smrti M.K. 19.8.

2013)
Objavili ste “Knjigu pisama 1992 – 1995″, koja ste

izmjenjivali s Mirkom Kovačem, a angažirane

tekstove protiv Miloševića objavili ste u knjizi “Zapisi

iz mračnih vremena”…
Mirko je otišao iz Beograda, jer je bio na policijskom

popisu ljudi koje treba likvidirati. U Rovinju

je živio u užasnim uslovima, a ja u Beogradu pod

stalnim pretnjama, pa smo se krenuli dopisivati, šta

nam je tada mnogo značilo. Čudo je bilo da je u ratno

vreme svako pismo stiglo na adresu. Kad se sve

završilo, Mirko je rekao da su mu se javili momci iz

“Ferala” pitajući ga ima li šta, pa je ponudio ta pisma

koja govore o vremenu sa dve različite strane. I tako

je “Feral” bio prvi izdavač te knjige, koja je doživela i

beogradsko izdanje i prevod na dva strana jezika.

Tekstovi moje male lične istorije onoga šta se događalo

kroz devedesete, kroz prizmu politike i kulture,

koje sam tada objavljivao u novinama, sabrani su u

“Zapisima iz mračnih vremena” izašlima u Beogradu,

a onda i u Sarajevu pod naslovom “Jesmo li čudovišta?”


Kako ocjenjujete današnju vlast u Srbiji, kombinaciju

radikala i socijalista?
Situacija je dosta složena i konfuzna istovremeno.

Zbog očajne ekonomske situacije, nova vlast je

primorana da se okrene Zapadu. Pokušavaju tražiti

pomoć i od Kine, Rusije i arapskih zemalja, ali jedino

Evropska unija može da popuni budžetske praznine.

Boris Tadić je imao dobru retoriku, ali bez rezultata.

Sad je EU opreznija, pa je pomogla da na vlast dođe

nova garnitura. Shvatili su da bi, čak i da je Tadić

uspeo da sprovede sporazume, odmah izbile demonstracije,

poput svojevremenih paljenja džamija i ambasada

u Beogradu. Trenutno je vlast u Srbiji fokusirana

na to dobije datum početka pregovora o ulasku

u Uniju u junu, pod uslovom da potpuno implementira

sporazum sa Kosovom, šta je vrlo teško. Radikali, koji

se sad nazivaju naprednjacima, imaju podršku nacionalnog

korpusa i jedini eventualno mogu da sprovedu

sporazum. Imam utisak da shvataju da moraju to da

urade ako hoće datum početka pregovora. Znači, sad

postoji otvaranje Srbije prema spolja. Ali istovremeno

su se u politiku, ekonomiju i kulturu vratili svi oni

užasi iz devedesetih, šta znači da na unutrašnjem

planu ponovno dolazi do zatvaranja. Na primer, u

kulturi su na vlasti svi oni kadrovi iz Francuske 7,

najgori nacionalisti. Čini mi se da će EU biti zadovoljna

ako pacifikuje Srbiju, u smislu da se odnosi sa

Kosovom srede, nakon čega neće obraćati mnogo



pažnje na to šta se događa unutar Srbije.
Preuzeto iz časopisa LAMED, br. 4. 2014


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©atelim.com 2016
rəhbərliyinə müraciət