Iz dnevnika jednog dadaiste Žan Hans Arp

Jean Arp, On My Way: Poetry and Essays, 1912–1947, ed. by Robert Motherwell, Wittenborn, Schultz, Inc. 1948.

The Dada Painters and Poets: An Anthology, ed. by Robert Motherwell, Wittenborn, Schultz, Inc. 1951; 1967; The Belknap Press of Harvard University Press, 1981; 1989. Za tekst Dada nije bila farsa (Dada Was Not a Farce, 1949), napisan posebno za tu antologiju, kao i za razne podatke. Jedan od najboljih izvora na engleskom, koji je najviše doprineo obnavljanju interesovanja za dadu. Izdvaja se i po tome što su u radu na njoj učestvovali i skoro svi originalni dadaisti, s kojima je Madervel stupio u kontakt još početkom Drugog svetskog rata, kada se dobar deo njih našao u SAD (sa Bretonom i Maksom Ernstom je od 1942. radio i na nadrealističkom časopisu VVV, koji je izlazio u Njujorku). Redak primer retrospektive kojoj su glavni protagonisti (često međusobno posvađani) pružili tako svesrdnu podršku. Antologija koju je priredila Dawn Ades, The DADA Reader: A Critical Anthology (University of Chicago Press, 2006), donosi odličan izbor najvažnijih tekstova i publikacija, iz svih poznatih inkarnacija dade (uključujući i balkanske), mnogo potpuniji od Madervelovog, ali, suviše često, u očajnim prevodima (kod M. briljantnim). Na primer, verovatno u pokušaju da se ti tekstovi približe američkoj i engleskoj publici, Arpov „Kaspar“ postaje „good old Jack“. Ali, čemu to? Kome će na taj način sve to postati „bliže“, ako je to bio razlog za takav prevod? Nažalost, spisak problema je mnogo duži. Taj izvor ovde nije korišćen, ali je opet dragocen za sticanje potpunije predstave o dadi kao internacionalnom pokretu.

Hans Arp, Unsern täglichen Traum. Erinnerungen, Dichtungen und Betrachtungen aus den Jahren 1914–1954, Die Arche, Zürich, 1955; 1995. Za tekstove Dada izreke (Dada-Sprüche, 1955) i kasniju verziju teksta Dadaland (1955). Tekstove obezbedio Milan Markez, koji je pomogao i u prevođenju nekih rečenica iz Daland II.

Arp 1886–1986, ed. Jane Hancock i Stefanie Poley, Hatje/ The Minneapolis Institute of Art, 1986. (Monografija priređena povodom stogodišnjice Arpovog rođenja.)

Dada Zürich: Texte, Manifeste, Dokumente, ed. Karl Riha, Reclams Universal-Bibliothek, Stuttgart, 1992 (2010). Za Hiperbolu o krokodilu frizeru i štapu za hodanje (1919) i prateće podatke.

Archives dada: Chronique, ed. Marc Dachy, Hazan, Paris, 2005. Za Pismo Sidni Dženis (1953) i Dada sinod (1957). Jedna od najvećih i najbolje osmišljenih antologija dade. Za sada samo na francuskom.

Herbert Read, Arp, Thames & Hudson, The World of Art Library, London, 1968.

Hans Richter, Dada: Art and Anti-Art, Thames and Hudson, London, 1965; 1978; 1997.

Richard Huelsenbeck, Dada Almanach, Atlass Press, London, 1993. Orig., Dada Almanac, Berlin, 1920.

Richard Huelsenbeck, Memoirs of a Dada Drummer (orig., Mit Witz, Licht und Grütze: Auf den Spuren des Dadaismus, 1957), Viking Press, The Documents of 20th Art, 1974.

Antologija dadaističke poezije, urednik Branimir Donat, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1985.

Anri Bear i Mišel Karasu, Dada: istorija jedne subverzije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997; s francuskog prevela: Jelena Stakić. Henri Behar, Michel Carassou, DADA. Historie d’une subversion, Fayard, Paris, 1990.

The Poetry of Jean Arp: http://www-personal.umich.edu/~ashaver/arp/arp.html Skoro cela zbirka Arp on Arp; nedostaju uvod, napomene i bibliografija, ali opet daleko najbolji izbor Arpovih tekstova na engleskom koji se može naći na webu.

Arp na nemačkom: Iako nije pisao samo na nemačkom, izdanja njegovih tekstova na tom jeziku su najbrojnija i najpotpunija. Reč je o ogromnom opusu. Pored zbirki Unsern täglichen Traum (videti gore) i Ich bin in der Natur geboren. Ausgewählte Gedichte (Arche Verlag, Zürich-Hamburg, 1986; 2002), svakako treba imati u vidu njegova sabrana dela, Gesammelte Gedichte I–III (Arche Verlag, Limes Verlag, 1963–1974–1984).

Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, uz pomoć Nenada iz Erevona (Dada sinod), Slavice M. i Milana Markeza, 2013–14.

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com

Izbor bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti

1 Mala digresija o „apstrakciji“ ili „nefigurativnoj umetnosti“. Sofi Tojber i Arp su stalno odbacivali etiketu „apstraktnog“ i insistirali da se bave „konkretnom umetnošću“, što Arp ovde na jednom mestu vrlo ubedljivo objašnjava, na primeru kubizma (videti tekst Iz dnevnika jednog dadaiste, deo „Vaze s pupčanim vrpcama“, treći pasus).

Arp je sarađivao i s nekim drugim predstavnicima „geometrijske apstrakcije“ i „konstruktivizma“ (Theo van Doesburg i De Stijl; Abstraction-création), iako sam nikada nije radio na taj način, niti sa istim namerama; u tom pogledu, on je spadao u najširu kategoriju „nefigurativne umetnosti“. To može izgledati zbunjujuće, ali neka objašnjenja slede i u ovim tekstovima. Istina je da se geometrijska apstrakcija brzo iscrpela i završila uglavnom u sferi dizajna; istina je i da nije ni primetila koliko je doslovno citirala tehnički milje, iako ne i na način onih najsirovijih apologeta, kao što su to bili futuristi; ali, treba imati u vidu da je početkom XX veka „apstraktna“ umetnost bila jedan od oblika pobune protiv buržoaskog sveta, njegove lažne sentimentalnosti i patetičnog, fetišističkog oponašanja prirode, onoga što već postoji. U prvim danima nefigurativnog slikarstva, slikanje geometrijskih ili, ređe, slobodnih formi, bez ikakvog oslonca u vidljivoj stvarnosti, bilo je smatrano za krajnju drskost, provokaciju, pobunu. Tako nešto se moglo dopustiti u sferi „primenjene umetnosti“ ili dizajna (iako je i za tapetare bilo poželjnije da slede cvetne motive i antičku geometriju, a ne da nešto luduju), ali ne i u svetom zabranu Umetnosti. „Apstrakcija“ – u svojim raznim izdanjima, „geometrijskim“, „organskim“ (mogli bismo reći „arpovskim“) i drugim – težila je stvaranju novih oblika i konstelacija, bez referenci na postojeće. Priroda se nije odbacivala – makar u Arpovom slučaju, kao što ćemo videti – naprotiv, težilo se usvajanju njenih kreativnih načela, ali ne i oponašanju njene pojavnosti.

Kasnije će to isto pokušati „Njujorška škola“ („akciono slikarstvo“, „apstraktni ekspresionizam“). Kada je Džekson Polok (Jackson Pollock), na pitanje „da li radi prema prirodi“, izgovorio svoje čuveno, „Ja sam priroda“, time je, svesno ili nesvesno, ponovio ono što je Arp pričao u raznim osvrtima na svoj rad, godinama unazad: „dada je za prirodu, a protiv umetnosti. dada je direktna kao priroda i želi da svakoj stvari dodeli njeno suštinsko mesto.“ (1927, zatim 1932. i kasnije; videti i ostale uvodne citate.) Arp se držao toga, od početka do kraja, tako da ćemo se sa ovim formulacijama sresti na nekoliko mesta, u tekstovima pisanim u rasponu od skoro pola veka. (Sve napomene: AG)

2 Sofi Tojber je umrla 1943, od nehotičnog trovanja ugljen monoksidom, zbog pokvarene peći. Arp je poživeo još dvadeset tri godine posle toga, ali nikada nije prestao da se osvrće na Sofi. Bili su nerazdvojni, još od 1915. godine.

3 Ako se ova serija posvećena dadi nastavi, videćemo da sve ovo dobrim delom važi i za još jednog „,manje bučnog“ dadaistu, Huga Bala (Hugo Ball, 1886–1927), osnivača Cabaret Voltaire (zajedno sa Emmy Hennings) i glavnog inicijatora ciriške dade. Ovo „manje bučni“ treba shvatiti vrlo uslovno; i Arp i Bal bili su odgovorni za neke od najluđih, ali i najdalekosežnijih ispada rane dade. Balova „klavirska pratnja“ za nastupe njegovih prijatelja, prvi manifest dade i, iznad svega, njegove „pesme“ Karawane i Gadji beri bimba, zajedno sa kostimima i načinom na koji ih je izveo na sceni Cabaret Voltaire, zauvek su pokidali nešto u mehaničkom mozgu XX veka. Ipak, bili su operisani od svakog traga razmetljivosti, makar i simpatične ili urnebesne (onda kada bi zaista bila takva), jednog Care, Pikabije ili Hilzenbeka. U nekim od Arpovih najvažnijih osvrta na istoriju dade, videćemo i koliko su bili bliski (Dadland, Iz dnevnika jednog dadaiste, Dada nije bila farsa, Putokazi).

4 U svom dnevniku, Die Flücht aus Der Zeit, Hugo Bal je zabeležio Arpove stavove iz faze (1916) kada se ovaj još kolebao između stroge (Bal bi rekao „pruske“) geometrijske apstrakcije i onoga što će ubrzo postati njegov prepoznatljiv pristup. Na jednom mestu Bal kaže: „On želi da pročisti maštu i da se usredsredi na otvaranje ne ka njenom skladištu slika već ka onome od čega su slike sačinjene.“ (Beleška od 1. III 1916)

5 Ovo je originalna verzija čuvene dadaističke poeme, nastale pune četiri godine pre prvog pomena dade, koju je Arp 1920. proširio u ciklus Muda od labuda (doslovno „Muda od laste“, Die Schwalbenhode). Te dve verzije se naizmenično pojavljuju u skoro svim antologijama dadističkih tekstova. Prevod kasnije verzije može se naći u knjizi Antologija dadaističke poezije (priredio Branimir Donat, Bratstvo-jedinstvo Novi Sad, 1985, str. 39, preveo Zlatko Krasni). U originalnom obliku, pesma je bila štampana kao i ovde: kao jedan pasus, malim slovima, bez podele na stihove i bilo kakve interpunkcije.

6 Aluzija na Svetu Anu (Anna Selbdritt) – „onu koja je treća (selb-drit)“ (pored Marije i Isusa), na čestim crkvenim prikazima Svete Ane koja u naručju drži svoju kćerku, Devicu Mariju, i svog unuka, Isusa. Taj prikaz je bio naročito popularan u nemačkim zemljama i Holandiji, ali se sreće i drugde. U Italiji se koristio izraz „Metterza“.

7 Osvrt na zbirku pesama Carla Einsteina (1885–1940), Entwurf einer Landschaft (1930).

8 Karlsruhe: grad u Nemačkoj, „Karlovo odmorište“ (ruhe: nem., smiriti se, odmoriti, odmorište).

9 Lari (Lares) i penati (Penates): rimska porodična i kućna božanstva.

10 Arp možda misli na vojnog zapovednika Nirnberga, Seyfrieda Schweppermanna (cca. 1257–1337), o kome se, posle bitke kod Mildorfa, 1322, u kojoj je pokazao veliku hrabrost, pričala sledeća anegdota: car Ludvig je posle bitke hteo da priredi gozbu za glavne zapovednike, ali u zalihama je ostala samo jedna korpa s jajima. Ludvig je tada rekao, „Svakome po jedno, a hrabrom Švepermanu dva!“ Pominjanje Švepermana je verovatno samo spontana asocijacija, bez mnogo simbolike.

11 Hugo Ball, „Über Okkultismus, Hieratik und andere seltsam schöne Dinge“, Berner Intelligenzblat (dnevni list, Bern), 15. XI 1917.

12 Marcel Janco (1895–1984); na rumunskom, Marčel Janku.

13 Bruitizam (bruit, fr., buka), „umetnost buke“, uvođenje buke u muziku, koje počinje s futurizmom (Luiggi Rusollo, L’arte dei rumori, 1913).

14 Tristan Tzara, Vingt-cinq poèmes, 1918.

15 Die Hyperbel vom Krokodilcoiffeur und dem Spazierstock, 1919. Dada. Zürich–Paris, 1916–1922. Ed. Michel Giroud. Paris: Édition Jean-Michel Place, 1981, str. 62–64. Prvi put objavljeno u publikaciji Der Zeltweg, 1919 (redakcija: Otto Flake, Walter Serner, Tristan Tzara). Ono što sledi ne treba shvatiti kao prevod, što je u ovom slučaju nemoguće očekivati, iako dobrim delom prati original, već samo kao pokušaj da se dočara tok tih „poema“, na kojima su Arp, Cara i Zerner tako predano radili:

Hiperbola o krokodilu frizeru i štapu za hodanje

Anonimno društvo za primenu dadaističkog vokabulara

(Žan Arp, Tristan Cara, Viktor Zerner)

vatra svetog elma obigrava oko brada anabaptista

iz svojih bradavica oni izvlače rudarske lampe

dok zabijaju guzice u bare

pevao je o domaćim knedlama na santama leda

i zviždukao o njima na uglu razvrata

tako lepo

da se i jedan šaht pomerio s mesta

4 eugena na turneji po skandinaviji milovićeva plava kašeta

veliki je hit

dole u masnoj kosi gradskog pacova

najveselija la-la ptica polaže neprohodne staze

od vrećica za puter s limenim perima

strah se uspinje uz strmu liticu

dok otac vadi tomahavk

i pažljivo krcka lobanju majke

njeni krici

njen poslednji kvak

deca izlaze da jurcaju

po večernjem suncu

otac se saginje i podiže

dok tovari svoj čamac

malu topovnjaču

gimanstičarke s pojasevima od marmelade

nestaju u krofni noći

majmum sa šljokicama

u smešnim čizmama

nemi činovnički samoglasnici

s bečkim akcentom

jezivo ubrzani

na cirkus alergične lađe

ostavljaju svoje profile

u međunarodnim vodama

salama od maršala

četiri mefista

skandiranje skandala

Ostale poeme iz tog ciklusa: Rattaplasma; Der automatische Gascogner; Montgolfier Institut für Schönheitspflege. Dada Zürich: Texte, Manifeste, Dokumente, ed. Karl Riha, Reclams Universal-Bibliothek, Stuttgart, 1992 (2010), str. 134–136.

16 Popularna opera Adolfa Adama (Adolphe Adam, 1803–1856), Le postillon de Lonjumeau (1836).

17 Refren iz jednog od dadaističkih songova, izvedenih u Cabaret Voltaire, tokom 1916: „Hirza – Pirza – Papra – Paprasnitschka – Um ba – Umba – nemoiju – maga – more – maga guerre – maga – mo – re – ta – noooooo!“ Navedeno u Marietta di Monaco (Maria Kirndörfer, 1893–1981), Ich kam – ich geh. Reisebilder. Erinnerungen. Porträts, 1962. Allitera Verlag, München 2002, str. 79. „Hirza“ je rumunsko prezime, dok „Pirza“ ne znači ništa i samo se rimuje.

18 Augusto Giacometti (1877–1947), švajcarski slikar, stric vajara Alberta Đakometija (1901–1966), koji će se nešto kasnije pridružiti pariskim nadrealistima.

19 Suzanne Perrottet (1889–1983), zajedno sa Mary Wigman (1886–1973) i Rudolfom von Labanom (1879–1958), koje Arp spominje u nastavku, pionirka modernog ekspresivnog plesa. Između 1917–1919. bila je u kontaktu sa dadaistima i nastupala u Galeriji Dada.

20 Ulrich Wille (1848–1925), u to vreme, član generalštaba švajcarske vojske, koji se otvoreno zalagao za ulazak Švajcarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, što je izazvalo veliki politički skandal.

21 Antikvarijat Zum Bücherwurm, „Knjiški moljac“, jedno od omiljenih sastajališta dadaista.

22 Limmat, reka koja izvire iz Ciriškog jezera i protiče kroz Cirih.

23 Cabaret Voltaire se nalazio u Spiegelgasse br. 1. Na istoj adresi se nalazi i danas, kao jedna od ciriških turističkih atrakcija (muzej, galerija, kafe). Lenjin je živeo u Spiegelgasse 14, od 26. II 1916. do 2. IV 1917, kako piše na spomen ploči. I ta kuća je uvrštena u mnoge turističke vodiče. Sasvim je moguće da je Lenjin navraćao u Kabare Volter, makar iz radoznalosti (u Kabareu je nastupao i ruski orkestar sastavljen od 20 balalajki!), ali bez ikakvog kontakta s dadaistima; niko od njih tada nije ni znao za njega. Ipak, Robert Madervel u svojoj antologiji prenosi razgovor između Lenjina i Markua, mladog prijatelja dadaista (još jedan došljak iz Rumunije), posle večeri provedene u nekom „restoranu“ (nije izvesno da je reč o Kabareu). Madervel ne daje druge podatke osim prezimena autora (The Dada Painters and Poets, str. xxiv), ali verovatno je reč o Valeriju Markuu (Valeriu Marcu, 1899–1942), autoru Lenjinove biografije, Lenin: 30 Jahre Russland (1927), koji je u to vreme zaista živeo u Cirihu. I drugi istorijski i bibliografski izvori potvrđuju blisku vezu između Markua i Lenjina, kao i njihovu površnu ili sasvim uzgrednu vezu sa Kabareom Volter.

24 Der König der Bernina (1900), roman Jakoba Christopha Heera (1859–1929), švajcarskog popularnog pisca, rodom iz Ciriha, koji je pod stare dane pokazao naklonost prema dadaistima i, prema dnevniku Huga Bala, bio jedan od čestih posetilaca Cabaret Voltaire. (Hugo Ball, Die Flucht aus der Zeit, 1927; Flight Out of Time: A Dada Diary, The Viking Press Inc., 1974; 1996; str. 58.)

Arp, Zerner i Cara su početkom jula 1919. zaista poslali vest o revolveršakom dvoboju između Arpa i Care, na adrese trideset švajcarskih i inostranih dnevnih listova:

„SENZACIONALI DVOBOJ

Primili smo sledeći izveštaj iz Ciriha, od 2. jula (1919): Juče je na Rehalpu, nadomak Ciriha, došlo do revolverškog dvoboja između Tristana CARE, čuvenog osnivača dadaizma, i dadaističkog slikara Hansa ARPA. Ispaljena su četiri hica. Pri četvrtoj razmeni vatre, ARP je zadobio laku ogrebotinu na levoj butini, posle čega su suparnici napustili scenu nepomireni. Sekundanti g. Care bili su gospoda dr Valter Zerner i J. K. Her, a g. Arpa gospoda Oto KOKOŠKA i Fransis PIKABIJA, koji je doputovao iz Pariza u Cirih specijalno za tu priliku. Saznali smo da je kancelarija ciriškog tužioca već pokrenula istragu o svim umešanim osobama. Njeni nalazi će sigurno naići na veliko interesovanje publike. (H. K.)“ (Dada Almanach, str. 34, videti bibliografiju.)

Usledile su spekulacije u ciriškoj štampi, koja je priželjkivala smrt obojice učesnika, ali se i pitala šta tako ugledna osoba, kao što je Jakob Her, ima sa dadaistima. Jakob Her je poslao žustar demant, ali dadaisti su onda objavili nastavak „vesti“, u kojem su opisali ishod dvoboja (nijedan učesnik nije bio povređen, jer su obojica pucala u istom pravcu: daleko jedan od drugog), ali i potvrdili da Jakob Her jeste bio sekundant – pri čemu, naravno, dvoboja nikada nije bi bilo. Zbrku koja je tako nastala – u osnovi bezazlenu, u poređenju s nekim drugim dadaističkim provokacijama, ali zanimljivu zbog reakcija javnosti i medija – opisuje Hans Richter, u svojoj čuvenoj monografiji Dada: Art and Anti-Art (Thames and Hudson Ltd., 1965, str. 66).

25 Arpovi radovi: Das Eierbrett, „Daska za jaja“, reljef, 1922; Die Nabelflasche, „Flaša pupka“, grafika, 1923; Der Handschuh, „Rukavica“ (?).

26 Dnevnik Huga Bala, objavljen 1927. u Minhenu.

27 Empedokle, Fragmenti, O pročišćenju, fr. 383, 388.

28 Richard Huelsenbeck, Phantastische Gebete. Berlin: Malik-Verlag Abteilung Dada, 1920.

29 Jean Arp, Die Wolkenpumpe. Hanover: Paul Steegemann, 1920.

30 Još malo o slučaju i nesvesnom. U jednom osvrtu iz 1955, Arp piše:

„Zbirka Die Wolkenpumpe se dobrim delom sastoji od pesama koje imaju sličnosti sa automatskom poezijom nadrealista; i one su zapisane direktno, bez razmišljanja ili ispravki. Dijalektičke figure, arhaični zvuci, razbijeni latinski, zbunjujuće onomatopeje i verbalni grčevi tu najviše dolaze do izražaja. Ali, te ’pumpe oblaka’ nisu samo automatski tekstovi; oni u stvari nagoveštavaju moje papiers déchirés, u kojima sam dao svu slobodu ’stvarnosti’ i ’slučaju’. Cepajući komad hartije ili neki crtež, otvaramo put koji vodi ka samoj suštini života i smrti. Prema tome, još od 1917, pesme iz zbirke Die Woleknpumpe izražavaju tu preokupaciju.“ (Arp on Arp: Poems, Essays, Memories, ed. Marcel Jean, The Viking Press Inc., New York, 1972, str. 342, beleška iz 1955, preneta u celini.) Videti i tekst „I tako se krug zatvorio“, iz zbirke Moj put (1948).

31 Friedrich Vordemberge-Gildewart (1899–1962), nemački neoplasticistički (De Stijl) umetnik, jedan od osnivača grupe Abstraction-Création (Pariz, 1931), u čijim je aktivnostima učestvovao i Arp.

32 Jan Brzękowski (1903–1983), poljski pesnik i teoretičar umetnosti, urednik dvojezičnog časopisa L’Art contemporain – Sztuka współczesna (Pariz, 1929–1930), u kojem je objavljeno ovo Arpovo pismo iz 1927.

33 Pošto je sve pisano malim slovima, nejasno je šta bi moglo da znači to „rops“. Možda je Arp imao na umu Felisjena Ropsa (Félicien Rops, 1833–1989), belgijskog slikara i ilustratora, predstavnika simbolizma i dekadencije, koji se proslavio ilustracijama za Bodlerovu zbirku pesama Les Épaves (1866). Popularnost je stekao i mnogim drugim radovima, u kojima preovlađuju fantastični i skaredni prizori.

34 U originalu, na francuskom, Arp se igra rečima koje počinju sa „para“ : „… mais finalement je trouve que l'homme n’est ni un parasol (suncobran) ni un para-la-si-do (mala besmislica, naravno) ni un paramount (merilo)...“ Ovde je to zamenjeno jednako proizvoljnim izrazima, bez doslovnog prevođenja, ali tako da se na kraju opet naglašava da čovek nije opšte merilo ili uzor.

35 Eva, jedina koja nam je ostala: naslov slike Maksa Ernsta (Max Ernst), Éve la seule qui nous reste, iz monografije Histoire Naturelle, 1925.

36 Baba au rhum, kolač sa rumom i šlagom.

37 Velika srednjovekovna tapiserija iz normandijskog gradića Bajea (Bayeux), dugačka skoro sedamdeset metara, koja prikazuje događaje koji su prethodili normanskoj invaziji Engleske. Pretpostavlja se da je nastala 1077. godine.

38 Videti citat iz teksta Dadaland, f. 11.

39 Carlo Gozzi (1720–1806), orig., Il re cervo, „Kralj Jelen“, 1762.

40 El Lissitzky (Эль Лисицкий, 1890–1941), ruski slikar i dizajner, jedna od najuticajnijih figura u razvoju geometrijske apstrakcije, suprematizma i konstruktivizma.

41 Heinrich von Kleist (1777–1811), Über das Marionettentheater, 1810.

42 Videti tekst Dadaland (1948; u fragmentima 1938), u kojem se mogu naći još neke formulacije iz ovog teksta.

43 André Breton, Ode à Charles Fourier, Éditions de la Revue Fontaine, Paris, 1947 (1945).

44 Katolička relikvija. Prema predanju, Sveta Verornika je prišla Isusu, na njegovom putu ka Kalvariji, da mu obriše krv i znoj sa lica, a obris njegovog lika je ostao na marami. Relikvija se čuva u crkvi u Manopelu, nedaleko od Peskare, i pripisuju joj se razne čudotvorne moći.

45 Château de Chillon: zamak na obali Ženevskog jezera, neko vreme služio i kao zatvor. U njemu je 1816. Meri Šeli (Mary Shelley) napisala skicu svog romana Frankenštajn ili moderni Prometej, dok mu je Bajron (Lord Byron), tokom te iste posete, posvetio pesmu The Prisoner of Chillon.

46 Camille Bryen (Briand), 1907–1977, francuski slikar, „tašista“ (tachisme).

47 Arp misli na Leonsa Rozenberga (Léonce Rosenberg, 1879–1947), koji je zajedno sa svojim bratom Polom (Paul Rosenberg, 1881–1959), takođe čuvenim trgovcem umetninama, stekao veliku reputaciju predstavljajući Pikasa, Graka i Matisa.

48 Pravo ime Vladimir Davidovič Baranov (1888–1944). Jedan od rodonačelnika ruske avangarde, koji je od 1910. radio u Parizu. Godine 1943. deportovan u Aušvic, gde je i umro, početkom 1944.

49 Herman Diels (1848–1922), Die Fragmente der Vorsokratiker, III vol., 1903–1910.

50 Aluzija na istoimenu Šopenhaurevu knjigu (Arthur Schopenhauer, Über die vierfache Wurzel des Satzes vom zureichenden Grunde. Eine philosophische Abhandlung, 1813).

51 Glosolalija: izgovaranje besmislenih reči, ali, u hrišćanskoj dogmi, duhovni zanos u kojem se neka poruka prenosi ljudima koji govore stranim jezikom, tako da je oni dožive kao da im je saopštena na njihovom jeziku.

52 Špigelgase 1, adresa Cabaret Voltaire.

53 Friedrich Glauser (1896–1938): švajcarski pisac, jedno vreme blizak dadistima. Poznat po seriji od pet kriminalističkih romana o policijskom naredniku (inspektoru) Študeru (Studer).

54 Kanton u Švajcarskoj: nem., Graubünden (Graubinden); romanski, Grischun (Grišun); it., Grigioni (Griđioni).

55 Alice Bailly (1872–1938): švajcarska slikarka, najpoznatija po svojim slikama iz kubističkog perioda. Bila je bliska s mnogim ciriškim i pariskim dadaistima. Godine 1919, zajedno sa Arpom, ilustrovala je osmi broj Pikabijnog časopisa 391.

56 Osmo Dada Soirée, održano u ciriškom restoranu Kaufleten, 9. aprila 1919, kada je opet došlo do incidenta sa revoltiranom publikom, za vreme Zernerovog nastupa. Za sve skrivene reference iz govora Augusta Đakometija, kao i za malu upadicu Emi Henings, koja sledi odmah posle, videti tekst Dadaland, deo o A. Đakometiju.

57 Sastanci dadaista u ciriškom kafeu Odeon.

58 Mali eho reči Lasa, koji pomalo podseća na „Hiljadu i jednu noć Šeherezade“.

59 Aluzija na izbor reči dada, koju su Hilzenbek i Hugo Bal pronašli u Malom Larusu.

60 Hugo Ball, Byzantinisches Christentum. Drei Heiligenleben, Duncker & Humblot, München 1923.

61 Sidni Dženis, čuveni njujorški kolekcionar i galerista (Sidney Janis, 1896–1989), bio je vrsni plesač i u mladosti nastupao u vodvilju.

62 Friedrich Hölderlin (1770–1843), Der Spaziergang („Šetnja“; doslovan prevod završnih stihova pesme), 1811.

63 Dr Hans Prinzhorn (1886–1933), čuveni nemački psihijatar, autor brojnih radova iz te oblasti, među kojima su najviše pažnje privukli oni posvećeni „umetnosti mentalno bolesnih“. Samo do 1921, sakupio je zbirku od preko 5000 radova 450 takvih „slučajeva“. U svojoj najpoznatijoj knjizi, Bildnerei der Geisteskranken (Umetnost mentalno obolelih, tom III, 1922), analizirao je slike „deset šizofrenih majstora“ (amatera ili marginalnih umetnika).

64 Arpova fotografija iz Rihterovog članka.

65 Edda, stari skandinavski ep.