Bob Blek proleteri svih zemalja… opustite se! Ukidanje rada

www.inspiracy.com/ black

Ovde se, osim velikog broja tekstova, nalaze i reprodukcije postera iz Poslednje Internacionale. Tu možete da vidite i kako mu stoji crni šešir (loše). Tu je, od skora, i kompletno izdanje The Abolition of Work and Other Essays i skoro svi tekstovi iz zbirke Friendly Fire. Blekovi tekstovi su objavljeni i na mnogim drugim adresama, ali ova arhiva je najpotpunija.

Kontakt

Bob Black, POB 3142, Albany, NY 12203-0142, USA

Abobob51@aol.com

Specijalni antiradni dodatak

(RADNA VERZIJA)

“Rad je društvena obaveza.” — Veliki fašistički savet, 1927.

“Rad je dužnost za sve.” — Ustav SSSR, 1924.

“I mi hoćemo da radimo!” — plakat preduzeća Otpor, zima/ proleće 2000.

“Ne kažem da žene i deca ne treba da učestvuju u našoj društvenoj proizvodnji. Smatram da svako dete iznad devet godina starosti mora biti uključeno u proizvodnju barem neko vreme; ali, način na koji su deca u postojećim okolnostima prinuđena na rad je prosto užasan.” — Karl Marks, govor održan na zasedanju Prve internacionale 28. jula 1868, na temu Posledice upotrebe mehanizacije u kapitalizmu.

“Celokupna istorija čovečanstva je istorija organizovanja i edukacije čovekovog društvenog bića za rad, s ciljem da se postigne što veća produktivnost.” — Lav Trocki, Terorizam i komunizam.

“Neće biti opijanja, psovanja, zabušavanja, nedozvoljenih pauza za čaj ili šetkanja okolo kad se kome prohte. Nastavićemo s radom kao da su gazde i dalje tu.” — Džimi Reid, komunistički radnički predstavnik za vreme okupacije brodogradilišta UCS, Glazgov, 1971; navedeno u Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains, Spectacular Times #9, 1987.

“Želim anarhiju sa strujom i toplom vodom. To je Civilizacija. Toga nema bez rada…” — jedan beogradski anarhosindkalista u polemici s našim prijateljima iz Međunarodnog pokreta za nulto radno vreme (Visoko/ Sarajevo)

“Ne mogu da prihvatim predlog da ne jedem banane (?!; nap. izd.). Kako ćeš ih doneti dovde ako nema organizacije transporta? Nemoj samo da mi predložiš da idem peške do Afrike da bih jeo banane ili da mi je to nametnuto da bi kapitalisti zaradili...” — još jedan lokalni anarhista, veliki ljubitelj tuđeg rada neophodnog za plantažnu proizvodnju i prekooekanski transport banana; lična prepiska, A. G.

“Prisiljavanje na ropstvo je najbolji način da se čovek navikne na rad. Bez toga nema akumulacije bogatstva, nema sigurnosti, nema budućnosti, nema osećaja za komfor i eleganciju, koji čine suštinu naše civilizacije.” — Viljem Harper, filozof i zagovornik robovlasništva, 1837.

*

“… i taj sumorni radni dan od 15 ili 16 sati, na koji se svi ljudi žale, ipak je bolji policajac od bilo kog šerifa i njegovih zamenika.” — Ralf Valdo Emerson (Ralph Waldo Emerson), navedeno u John Zerzan, Axis Point of American Industrualism, zbirka Elements of Refusal, str. 119, 1988/ 1999.

“Za veliki deo muške populacije rat je došao, pre svega, kao olakšanje od besmislenog rada, što predstavlja jedno od najvećih i najopasnijih nezadovoljstava civilizacijom u XX veku”. — Redžinald Paund (Reginald Pound), navedeno u John Zerzan, Origins and Meaning of WW I (O uzrocima i značenju Prvog svetskog rata), zbirka Elements of Refusal, str. 164, 1988/ 1999.

*

“Rad nije samo ‘otuđen’. Ta klasična primedba je tipična za kritičare rada koji nikada nisu radili po firmama. Rad je otuđujući. Rad u rudnicima, cementarama i kancelarijama neće biti manje otuđujući – ili, ako hoćeš, ubistven – ako radnici budu kontrolisali sudbinu proizvoda svog ‘neotuđenog rada’ na tržištu ili nekom drugom (imaginarnom) sistemu razmene s drugim takvim ‘zajednicama’ ili ‘federacijama proizvođača’ . To će i dalje biti robija. Masovnu proizvodnju nije moguće organizovati bez masovne prinude i kontrole – što naši levičari, marksisti, anarhosindikalisti, alterglobalisti, tehnofili i druge dobričine stalno gube iz vida. Navikavanje, izgradnja celog identiteta, cele jedne etike, oko rada i uloge ’radnik’, imaju još teže posledice; to samo dovršava proces započet otvorenom prinudom – danas to uglavnom znači ’cenom’, ekonomskom ucenom. Svo zlo ovog sveta potiče od ljudi disciplinovanih radom, željnih rada, zbog onoga što sanjaju da će im taj rad obezbediti, ili toliko frustriranih radom da im čak i međusobno klanje izgleda kao bolja i izazovnija alternativa. Tu su i sve druge posledice te prinudne i sumanuto intenzivne ljudske aktivnosti zvane ‘rad’, koje ubrzano uništavaju sâmu osnovu života. Sve dok ostajemo u okvirima masovnog društva, te posledice nije moguće izbeći, niti zaustaviti njihovo gomilanje. Ali, ima i onih koji dobro shvataju da treba dovesti u pitanje sâmu proizvodnju, ideju progresa, ideologiju ‘potreba’, celu tu ideju života. Sve to je ovde otvoreno kao pitanje, umesto da se, kao do sada, uzima zdravo za gotovo.” — A. G., iz odgovora na pismo jednog dobronamernog čitaoca prvog izdanja Ukidanja rada (2002)

“Napuštanje starih centara borbe zahteva istovremeno stvaranje novih oblika života. Kakva korist od okupiranja fabrika – kao što je, na primer, fabrika automobila – čija proizvodnja ionako mora biti obustavljena? Stari poklič je glasio: ‘Okupirajmo fabrike i sami upravljajmo njima!’ Tako bi zatočenici sistema trebalo da preuzmu zatvore i da sami upravljaju svojim zatočeništvom.” — Žak Kamat, Protiv priptomljavanja, VI: Poprišta borbe, 1973. (Porodična biblioteka br. 6, 2003)

*

“Užasavam se svih zanata. Gazde i radnici, sve je to sam seljak, prostak. Ruka s perom vredi koliko i ruka s plugom. Kakav je to vek ruku! Moje ruke neće nikada raditi! Osim toga, služenje vodi predaleko...” — Artur Rembo, Zla krv (Boravak u Paklu), 1873.

“Ko radi taj i greši. A greši samim tim što radi.” — Lepi Srđa, 2001.

“Ima li života posle posla?” — John Zerzan & Dan Todd, letak, Eugene, 1981-85.

“Moji mladi ljudi neće nikada raditi. Ljudi koji rade ne sanjaju, a mudrost se objavljuje u snovima.” — Smohala (pleme Vanapam, današnja država Vašington). Dreamer Prophets of The Columbia Plateau: Smohalla & Skolaskin, By Robert H. Ruby and John A. Brown. (Norman: University of Oklahoma Press, 1989.

“Za vreme velikih demonstracija u Engleskoj 1981, jedna levičarska aktivistkinja se popela na improvizovanu govornicu i obratila gomili. Govorila je nešto o dolazećoj socijalističkoj utopiji. Njeno čvrsto obećanje da će tada biti posla za sve izazvalo je smeh među mlađim demonstrantima. Dok je pokušavala da detaljno opiše i druge reforme, jedna grupa je počela da skandira: ‘Veći kavez-duži lanac, veći kavez-duži lanac!’” — Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains, Spectacular Times #9, 1987.

Legenda o Medvedima

(Čiroki)

Nekada davno postojao je među Čirokima klan Ani-Ca-Gu-Hi. U jednoj od porodica tog klana živeo je dečak koji je često odlazio u planine i tamo ostajao po ceo dan. Vremenom je počeo je da odlazi sve češće i da se tamo zadržava sve duže, tako da uskoro nije čak ni jeo kod kuće, nego je odlazio u zoru i vraćao se tek uveče. Roditelji su ga prekorevali, ali uzalud. Dečak je i dalje odlazio u šumu, a onda su jednog dana njegovi roditelji primetili kako svuda po telu počinju da mu niču duge, smeđe dlake. Roditelji ga najzad upitaše šta ga to toliko vuče u planine, da čak ne želi ni da jede kod kuće. Dečak im odgovori: “Tamo ima hrane u izobilju, i to mnogo bolje od kukuruza i pasulja iz sela. Uskoro ću ponovo otići u šumu, i to zauvek.” Roditelji počeše da ga preklinju da ne napušta dom, ali on im reče: “Tamo je bolje nego ovde. Osim toga, vidite da sam već počeo da se menjam i da više ne mogu da živim ovde. Ako pođete sa mnom, tamo će biti dovoljno hrane za sve nas, a nećete morati da radite. Ali, ako odlučite da pođete, moraćete da gladujete sedam dana.”

Majka i otac se zamisliše nad sinovljevim predlogom, a onda se obratiše starešinama klana. Oni okupiše ljude na većanje i kada su dobro razmotrili celu stvar, odlučiše sledeće: “Ovde moramo da radimo, a nikada nemamo dovoljno. Dečak kaže da ćemo tamo u šumi imati sve što nam treba, a da pri tom nećemo morati da radimo. Zato pođimo s njim.” I tako su, posle sedmodnevnog gladovanja, sedmog jutra svi ljudi iz klana Ani-Ca-Gu-Hi napustili svoje selo i predvođeni dečakom krenuli put planina.

Kada se po drugim selima pročulo o tome, svi su bili veoma žalosni, pa poslaše svoje starešine da ubede Ani-Ca-Gu-Hije da ostanu u svom selu i da ne idu u šumu. Glasnici su ih zatekli kada su ovi već bili odmakli od sela. Bili su veoma iznenađeni kada su videli da je njihova tela počelo da prekriva krzno poput životinjskog, jer sedam dana ovi nisu jeli ljudsku hranu, pa je njihova priroda počela da se menja. Ani-Ca-Gu-Hiji nisu hteli da se vrate, nego im rekoše: “Idemo tamo gde ćemo uvek imati dovoljno hrane. Od sada ćemo se zvati Yonva – Medvedi. Kada budete gladni, uvek ćete moći da dođete u šumu i da nas pozovete, a mi ćemo vam dati svoje meso. Možete slobodno da nas lovite, jer mi ćemo živeti večno.”

Onda su podučili glasnike pesmama kojima će moći da ih dozivaju, a koje naši lovci na medvede znaju i danas. Kada su završili sa pesmama, Ani-Ca-Gu-Hiji su nastaviše svojim putem, a glasnici krenuše nazad. Kada su malo odmakli i osvrnuli se iza sebe, videli su kako jedan čopor medveda polako zalazi u šumu.

James Mooney, Myths of The Cherokee, 90th Annual Report of the Bureau of American Ethnology 1897-98, Part I. (1900)

Papalagi (1)

Tuiavii ili Tiavea, samoanski poglavica

Tek po neki odrasli Papalagi (= belac) može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost govoreći da su trčanje, rvanje i skakanje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali, to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov “posao” nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok u isto vreme isisava krv iz njihovih tela.

U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagija koji rade tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude.

Život Papalagija koji rade je košmar. Oni to ne shvataju i kada bi mogli da čuju šta govorim sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio kao neki Evropljanin.

Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni zašto treba da radimo više nego što to Bog od nas traži, to jest samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac s naših ostrva obavlja svoj posao s radošću, nikada s tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi uopšte radio. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagija. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali, kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa nadpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo kao morski puževi iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek.”

Prvi put objavljeno na nemačkom, početkom dvadesetih godina prošlog veka, zatim na holandskom 1929. i na engleskom 1971, u izdanju Real Free Press. Originalno izdanje je priredio Eric Scheurmann, nemački antropolog i lični prijatelj poglavice Tuiaviia. Tekstovi se ne mogu prihvatiti kao autentična kazivanja samoanskog poglavice, ali opet donose zapažanja koja dobro ilustruju neke drastične razlike u položaju ljudi u industrijskim i neindustrijskim kulturama. Preuzeto iz Anarchy: A Journal of Desire Armed, #17/ fall-winter/ 1988-89.

*

“Svakodnevno obavljanje dosadnih, iscrpljujućih poslova najvažniji je oblik ekološkog zagađenja. Zašto bi radom zagađeno telo vodilo računa o ‘očuvanju prirode’?” — P. M., Bolo’bolo, 1983.

Ovo, naravno, nije reklama za američki životni standard iz 1948, jer bi čak i takav životni standard bio poguban po život u celini kada bi bio dostupan svim ljudima (oni na vrhu to dobro znaju). “Standard” je eufimizam za određeni stepen sagorevanja, indikator debalansa u razmeni sa okruženjem. I u ovom slučaju taj debalans je nepodnošljiv i ima katastrofalne posledice. Drugo, taj standard i na društevnom planu podrazumeva sve što i neki viši standard, pre svega masovnu ljudsku neslobodu (rad) i to možda u istoj meri. Ovo je pre svega ilustracija do koje je mere – čak i po kriterijumima koje sam demagoški ističe – sistem iracionalan i lišen svakog dostižnog cilja. Zašto nismo ostali na standardu iz 1948? Telezivor, frižider i mašina za pranje veša, stubovi svakog pristojnog domaćinstva, samo što su bili promovisani i pripremljeni za masovnu distribuciju. Radio aparat i gramofon su bili tu od ranije; mogli smo zauvek da ostanemo na verandi i uzdišemo slušajući melodiju iz kutije. Šta je to još bilo tako vredno svog daljeg rmbanja i pustošenja? Ta nemogućnost da se zaustavi na određenoj tački je suštinska odlika robne proizvodnje, prokletsvo koje je njen jedini smisao postojanja i jedan od dva glavna razloga zašto i dalje toliko radimo. Drugi razlog, kontrolni, već je naveden: u ovom Dodatku i u Blekovoj kritici knjige Džeremija Rifkina. Sve dok radimo, Veliki Brat tačno zna gde smo i da posle toga uglavnom nismo nizašta. Telekrani i druge komplikovane tehnologije za (totalni) nadzor potpuno su izlišni. To je razlog zašto “pametne mašine” nikako da odmene čoveka, što nam obećavaju još od polovine XIX veka. (A. G.)

*

“Od 1936. borio sam se za veće nadnice. Pre mene, moj otac se borio za veće nadnice. Danas imam TV, frižider i Kortinu. Ali, ako mene pitate, od početka do kraja živeo sma kao poslednje govno.” — Radnik Forda, SAD; navedeno u Raoul Vaneigem, Revolucija svakodnevnog života, 1967.

Da li je to zbog opšteg uverenja da rad poboljšava ljudsko stanje i da siromašne spašava od večnog prokletstva, makar samo iluzorno? Možda je zaista tako, ali činjenica je da je šargarepa svetle budućnosti danas zamenila staru šargarepu spasenja na onom svetu. U oba slučaja, ono što biva zgaženo je sadašnjost.

Da li je to zato što rad menja prirodu? Da, ali šta mogu da uradim s prirodom kroz aktivnost kojom upravljaju dobitak i gubitak, sa svetom u kojem inflacija tehnika prikriva neprestanu devalvaciju upotrebne vrednosti života? Još nešto: kao što seks stvara decu samo slučajno, tako je i organizovani rad izmenio površinu planete samo uzgredno, a ne svrhovito. Raditi da bi se promenio svet? Koje sranje. Ovaj svet je već izmenjen našim radom i to je razlog zašto je izmenjen tako loše.” — Raoul Vaneigem, Revolucija svakodnevnog života, poglavlje V: Opadanje i propast Rada, 1967.

ZAKLJUČAK

“Život je patnja. Rođenje je patnja, starost je patnja, bolest i smrt su patnja. Neuzvraćena ljubav je patnja. Neuspeh u traženju puta je patnja. Samo nam još fale gazde i rintanje po firmama.” — Buda, prva od Četiri Plemenite Istine, Istina o Višku Patnje

Prijatelji

“Ljudi su umorni od demonstracija, klasika, besciljnih marševa, teoretskog cepidlačenja, stalnih odlaganja, dosadnih i bednih političkih analiza. Oni se radije tucaju, puše, slušaju muziku, spavaju, smeju, igraju, ubijaju pandure, obogaljuju novinare i dižu u vazduh kasarne. Požurite da uništite kapital, pre nego što neka nova ideologija od njega napravi svetinju. Požurite da odbacite rad, pre nego što neki novi sofisti počnu da vas ubeđuju kako ‘rad oslobađa’. Požurite da se prepustite igri. Požurite da se naoružate.” — Alfredo M. Bonanno, La gioia armata (Oružana radost, 1977; prevod AG; prevod i štampano izdanje Što čitaš? Zagreb, www.stocitas.org)

Bob Black

www.inspiracy.com/black/

www.changesurfer.com/eventhorizon/shows/2001.html

www.radio4all.net/proginfo.php?id=3192
Green Anarchy

greenanarchy.org/

www.johnzerzan.net/

www.insurgentdesire.org.uk/

www.primalwar.org/

U pripremi: blackandgreen.info/
Do or Die

www.eco-action.org/dod/

www.eco-action.org/dt/index.html

nntk.net/main.php?g2_itemId=251 (link iz 2011, kompletna serija)

Prevod Revolutionary Self-Theory, Osobna revolucionarna teorija, Što šitaš?, Zagreb, www.stocitas.org
Situationist International Online

www.cddc.vt.edu/sionline/

www.bopsecrets.org/

www.nothingness.org/SI/

www.geocities.com/kk_abacus/

www.stocitas.org

theanarchistlibrary.org/

http://anarhisticka-biblioteka.net/

*

anarhija/ blok 45 nema nikakve veze ni sa jednom političkom ili nevladinom organizacijom, niti sa bilo kojom grupom koja se u Beogradu, Srbiji ili u ovom delu sveta predstavlja kao anarhistička (o levičarima, ma šta to značilo danas ili oduvek, da ne govorimo). Za anarhiju/ blok 45 ideologija anarhizma je bez ikakvog značaja. Izvesna terminološka podudarnost je slučajna i za sada predstavlja izvor mnogih zabavnih, ali ponekad i vrlo zamornih nesporazuma.

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com/