Bob Blek proleteri svih zemalja… opustite se! Ukidanje rada

Ako tehnologija u svemu ovome treba da igra neku ulogu, onda je to manje na planu automatizacije, a više u otvaranju novih oblasti rekreacije. Možda se ponovo okrenemo zanatima, koje je Viljem Moris smatrao verovatnim i poželjnim izvorom komunističke revolucije. Umetnost bi konačno bila preoteta od snobova i kolekcionara i tako ukinuta kao posebno odeljenje za zabavu elitne publike, a njeni kvalitet i lepota vraćeni u život odakle ih je prognala podela rada. Grčke urne o kojima su pisane ode i koje se u muzeju drže pod staklenim zvonima, u svoje vreme bile su korišćene kao posude za maslinovo ulje. Sumnjam da naše upotrebne predmete očekuje takva budućnost ili čak bilo kakva. U svetu rada ne može se govoriti o napretku. Upravo je suprotno. Što se ostalog tiče, ne treba da oklevamo da iz prošlosti uzmemo ono što nam ona nudi: drevni time ne gube ništa, a mi smo samo na dobitku.

*

Ponovno otkriće svakodnevnog života zahteva da odemo s one strane granica ucrtanih na našim mapama. U tom smislu, postoji mnogo više podsticajnih spekulacija nego što većina ljudi pretpostavlja.

Tu su zatim dela situacionista, kao što je Revolucija svakodnevnog života Raoula Vaneigema i tekstovi iz antologije Situacionističke internacionale: uvek tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujući, iako im nikada nije uspelo da prevladaju kontradikciju između zalaganja za jačanje radničkih saveta i, s druge strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo šta od onoga što nam nude današnji levičari, koji se predstavljaju kao poslednji zaštitinici rada – jer, ako nema rada, nema ni radnika, a ako nema radnika, koga će onda moći da organizuju?

Zagovornici ukidanja rada ipak će morati da se oslone na sebe. Niko ne zna šta sve može da se dogodi kada se kreativna snaga koju blokira rad jednom oslobodi. Sve je moguće. Izlanđala debata o slobodi naspram nužnosti, sa svojim teološkim prizvukom, razrešava se na konkretan način čim se proizvodnja korisnih stvari spoji sa uživanjem u aktivnostima čija je suština u igri.

Život će postati igra, ili pre, svet igara, ali ne kao što je sada, igra na rezultat koji se stalno vrti oko nule. Optimalan seksualni odnos je paradigma produktivne igre. Ljubavnici uzajamno podstiču zadovoljstvo, niko ne prati kako se kreće rezultat, a svi dobijaju. Što više daješ, više dobijaš. U svetu igre, ono što je u seksu najbolje, natopiće najveći deo našeg života. Opšta igra vodi ka erotizaciji života. Seks će onda biti manje hitan i očajnički, više razigran. Ako dobro odigramo svoje karte, možemo da od života dobijemo mnogo više nego što ulažemo – ali, samo ako stvarno igramo.

Proleteri svih zemalja... OPUSTITE SE!

The Abolition of Work and Other Essays, 1985.

Nema budućnosti za radno mesto

Najbolja budućnost za radno mesto, kao i za bojno polje, jeste da je ne bude uopšte. Kasno reagujući na krizu, eksperti se danas grozničavo bave reformama čiji je zajednički imenitelj to što izazivaju malo interesovanja na samom radnom mestu. Kreirane za radnike, ali bez njihovog učešća, te reforme su samo deo tekuće poslovne politike. One mogu da privremeno podignu produktivnost, barem dok se novine koje se uvode ne pohabaju, ali razmišljanje o tome ko, kada, gde i šta treba da radi u cilju povećanja produktivnosti ne dopire do pravog uzročnika bolesti: do pitanja zašto uopšte radimo?

Izmeštanje radnog mesta ka mestu stanovanja isto je kao kada bismo emigrirali iz Rumunije u Etiopiju u potrazi za boljim životom. Klizno radno vreme namenjeno je profesionalcima koji, kako to kaže kancelarijska šala, mogu da odrade svojih 60 sati nedeljno kad god požele. Ali, u uslužnom sektoru, gde danas radi najveći broj ljudi, od toga nema ništa: to neće pomoći kuvarima koji treba da spreme jelo za pauzu za ručak, koja pada uvek u isto vreme ili vozačima autobusa za vreme špica. Opet, “oplemenjivanje radnog mesta” je delom aerobik, delom analgetik – najnoviji energetski napitak i aspirin. Čak je i “radnička kontrola”, koja je za većinu američkih menadžera apsolutno nezamisliva, opet samo služenje u sopstvenoj, “samoupravnoj” režiji, kao kada bi robijašima bilo dopušteno da sami biraju svoje čuvare.

Za poslodavce na Zapadu, kao i za odlazeće istočnoevropske diktatore, glasnost i perestrojka u isto vreme znače malo i stižu prekasno. Mere koje bi u XIX veku socijalistički i anarhistički aktivisti dočekali sa oduševljenjem (a upravo od njih današnji eksperti pozajmljuju ideje), u najboljem slučaju se prihvataju sa sumornom ravnodušnošću, a u najgorem tumače kao znak slabosti. Američki poslodavci, relativno nazadni, kako u pogledu upravljanja, tako i u svemu ostalom, strahuju da bi novi ustupci mogli probuditi očekivanja koja ne mogu da ispune, što bi samo ugrozilo njihov položaj.

Demokratske promene širom sveta počistile su samo prašinu sa polica. Jedini pravi neprijatelj je zajednički neprijatelj. Radno mesto je poslednje uporište autoritativne prinude. Otpor prema radu ovde je toliko duboko ukorenjen da se može uporediti samo sa otporom prema komunizmu na Istoku. Šta više, neki su toliko zgroženi da im ne pada na pamet ni da počnu da rade. Čemu sve to? Zašto se ipak pokoravamo? Zato što nemamo izbora.

Ima mnogo više dokaza koji govore o pobuni protiv rada nego o pobuni protiv komunizma. Da nije tako, ne bi bilo tržišta za sedative kao što su “redizajn” ili “oplemenjivanje radnog mesta”.

Čovek koji radi je pasivno-agresivan: solidarnost i herojska istorija radničkog pokreta njemu ne znače ništa. Ali, odsustvovanje sa posla, česte promene zanimanja, krađa materijala i usluga, “autoterapija” alkoholom i drogom, zabušavanje koje ide dotle da bi se moglo tretirati kao sabotaža – sve su to načini na koje sitne ribe pariraju onim velikim, koje na isti način potkradaju društvo i jedne druge u sferi finansijskih spekulacija.

Budućnost pripada Pokretu za nulto radno vreme (The Zero-work Movement!) – osim ako njegov cilj unapred ne odbacimo kao nemoguć, zato što verujemo da je rad neizbežan. Najzad, svi eksperti, tehnofuturolozi i njihove najfanatičnije mušterije uzimaju rad zdravo za gotovo. Još jedan razlog zbog čega im ne treba verovati. Njima nikada nije uspelo da predvide neku budućnost koja će se dogoditi. Predviđali su pokretne trotoare i porodične avione, ali ne i pojavu računara i rekombinovane DNK. Njihovo američko stoleće bilo je japansko pre nego što se i zahuktalo. Futurolozi prave uvek istu grešku, zato što se oslanjaju na metod proste ekstrapolacije, koja neminovno ograničava njihovu viziju – iako istorija (zapis o prohujalim budućnostima) obiluje diskontinuitetima, uz takva iznenađenja kao što je istočna Evropa. Zato je bolje okrenuti se utopistima. Pošto veruju da bi život mogao biti drugačiji, u njihovoj priči možda ima više istine.

“Rad” ne treba mešati s naporom; igra može biti mnogo napornija od rada. Rad je prisilna proizvodnja, nešto što se uvek obavlja iz nekog spoljašnjeg razloga, umesto zbog zadovoljstva koje pruža sâma aktivnost. Taj drugi razlog može biti čista prinuda (ropstvo), nemaština (najamni rad) ili internalizovana prinuda, kao što je kalvinistički “poziv”, budističko “ispravno življenje” ili sindikalističko “služenje narodu”. Za razliku od impulsa igre, nijedan od ovih motiva ne uvećava naš produktivni potencijal; rad uopšte nije tako “produktivan”, iako je “proizvod” njegov jedini alibi. To je igračka kojom se naši eksperti neumorno zabavljaju.

Igra može, ali ne mora biti produktivna, tako da prinudni rad možda nije neophodan. Radimo i trošimo na isti način, bez zadovoljstva; kontejneri se pune i prazne, pune i prazne, kao ispusti kanala. Oplemenjivanje radnog mesta? Ova fraza podrazumeva prethodnu degradaciju, što potpuno pobija mit o radu kao izvoru blagostanja. Rad obezvređuje život, oduzimajući nam tako onu najveću dragocenost, koju nikada nećemo moći da otkupimo, bez obzira na visinu ličnih primanja i dostignuti nivo Bruto Nacionalnog Proizvoda.

S druge strane, oplemenjivanje života podrazumeva ukidanje celog niza poslova i oblika rekreacije i njihovo zamenjivanje aktivnostima u kojima bi ljudi pronašli zadovoljstvo – ako ne svi i u svako vreme, onda neki, u neko vreme, u određenim okolnostima. Rad standardizuje ljude kao i proizvode, ali pošto ljudi prirodno nastoje da se održe, proćerdana energija kompenzuje se kroz konflikt i stres. Igra je pluralistička, ona pokreće ceo arsenal čovekovih talenata i strasti blokiranih radom i anesteziranih slobodnim vremenom. Sa odbacivanjem radnog uslovljavanja, ljudi bi, poput neke sasvim nove vrste leptira, sve više širili opseg svojih sklonosti i težnji, što bi ludički oblik proizvodnje učinilo mnogo stabilnijim od sadašnjeg.

Kažete da volite svoj posao? Odlično. Samo napred. Vaša sorta pomoći će nam da lakše prebrodimo prelazni period. Mi vas žalimo, ali poštujemo vaš izbor, u meri u kojoj pretpostavljamo da iza njega stoji odbijanje činjenice da sav napor koji ulažete ne čini život, a posebno ne vaš život, boljim. Sve što dobijate zauzvrat je samo osećanje da vam život prolazi brže.

Sa ukidanjem rada zapravo se ukida ekonomija. Ludičkom obliku proizvodnje odgovara sistem distribucije zasnovan na poklonu. Putovaćemo jedni drugima u goste u svojim zapregama, koje ovog puta neće biti natovarene mešovitom robom, već poklonima. Čemu više kupovina i prodaja? Previše papirologije. Previše posla.

Iako su eksperti loši reformatori, od njih bi se još mogli napravti pristojni revolucionari. Oni uporno razmišljaju o radu, dok radnici radije razmišljaju o svemu drugom. Ali, potrebno je da se prvo zamisle nad svojim poslom. Preusmeravanje lojalnosti ka radnicima ne bi trebalo da bude previše komplikovano – najzad, to samo znači prikloniti se strani koja dobija. Onda će možda shvatiti da su pravi eksperti za problem rada sâmi radnici. A posebno radnici koji odbijaju da to i dalje budu.

Veliki Nacionalni Praznik

Prikaz pamfleta Veliki Nacionalni Praznik i Kongres radničke klase Viljema Benboua (William Benbow), prvi put objavljenog u Londonu 1832, a zatim 1998, u izdanju Pelagian Press (London, pamflet, 28 str., £ 2.50)

Ovaj nekada čuveni pamflet prvi put je objavljen u Londonu 1832. godine, u izdanju Nacionalnog sindikata radničke klase. Autor pamfleta je Viljem Benbou, tada u 48-oj godini, engleski zanatlija (obućar) i dugogodišnji politički agitator, čiji je istorijski doprinos radikalnoj političkoj misli bila ideja o Velikom Nacionalnom Prazniku radničke klase – kasnije poznatom kao Generalni štrajk. Benbou je pozivao na opšte, jednomesečno obustavljanje svake radne aktivnosti, tokom kojeg bi proizvođači formirali Kongres sastavljen od svojih predstavnika, sa ciljem “da obezbedi sreću ogromne većine ljudskog roda, čiji daleko najveći deo čini radnička klasa”, na isti način kao što se i predstavnici elite okupljaju u svom Kongresu da bi obezbedili svoju sreću.

Benbou nije bio sasvim precizan oko toga šta bi Kongres trebalo da radi, ali njegove ideje bile su suštinski levelerske.⁶ Englesko društvo bilo je trulo jer je “s jedne strane mnogo dokolice, a s druge mnogo teškog rada”. Po njemu, svakog imućnog dokoličara trebalo bi “naterati da radi da bi izlečio svoju iskvarenost”. Ali, za razliku od sindikalista, koji su kasnije pozivali na generalni štrajk, Benbou – koliko god da je bio sklon tome da romantizuje radnike kao oličenje vrline – nikada nije slavio rad niti pokazivao želju da podvrgne mase čarima proizvodnje. On je prosto insistirao na jednakim pravima i jednakoj odgovornosti, na “jednakom teretu” i “jednakom učešću u proizvodnji”. Time je, ako ništa drugo, anticipirao antiradno stanovište:

“Ako svako uzme na sebe deo rada, rad će onda postati tako lagan da neće ni biti doživljavan kao rad već samo kao neka vrsta vežbe. Ima li išta humanije od povoda za naš veličanstveni praznik, to jest, od želje da se uz najmanji trošak, obezbedi najveća moguća sreća za sve?”

Drugim rečima, kao odgovor na kalvinističkomarksističke besmislice o radu kao zapovesti pristigloj direktno od Boga ili od Istorije, ili o radu kao ostvarenju ljudske suštine, stiže sledeći odgovor: što manje, to bolje. Ovde je vidimo i nagoveštaj Furijeove vizije o transformaciji rada u produktivnu igru, iako je malo verovatno da je 1832. godine Benbou bio upoznat sa idejama svog savremenika. Ali, nešto kasnije, Viljem Moris će svoju teoriju o transformaciji rada izgraditi upravo na suptilnoj sintezi Benbouovih i Furijeovih ideja.

Mnogo originalnija i zanimljivija od predloga o Kongresu bio je njegova ideja o Velikom Nacionalnom Prazniku. Kao što smo videli, Benbou je smatrao da je prava svrha društva, koju ono nikako ne ostvaruje osim za “besposlenu, parazitku manjinu”, da omogući “lakoću življenja, veselje, zadovoljstvo i sreću”. “Ljudi”, kaže on “nisu do sada ni postojali, jer nisu uživali u životu”. Ali, nekima je to uspelo, uvek na račun drugih. “Ljudi nisu u mogućnosti da učine bilo šta za svoje dobro, dok za dobro drugih rade sve”. A rade i dalje. Veliki Nacionalni Praznik bio je po njemu pravi način za izvođenje revolucije čiji bi cilj bio egalitarni hedonizam, ali i revolucionarni hedonizam na delu. Nema smisla da se ulazi u mučne i moralizatorske rasprave o tome da li cilj opravdava sredstva, onda kada su cilj i sredstvo, kao ovde, jedno isto.

Razvijajući svoju ideju o Prazniku, Benbou je pokazao mnogo sluha za predkapitalističku hedonističku tradiciju, od čega su njegovi sindikalistički naslednici bili potpuno operisani. Nije se ni malo ustezao da kaže da je “naš dan sveti dan (holy day) i da je od svih svetih dana ovaj naš najsvetiji” jer je “proglašen da bi proglasio obilje, ukinuo oskudicu i sve ljude učinio jednakim!” On, kako kaže za sebe, nije inovator: “Sabat je bio sedmodnevni praznik”, tokom kojeg su se drevni Hebreji obilato kljukali manom⁷ i kada “između gazdi i slugu nije bilo razlike”. Dalje, svaka sedma godina “bila je godina odmora, neprekidna svetkovina, sezona otkrovenja i veliko olakšanje za siromašne dužnike.”

Benbou, hrišćanin, iako optuživan za osnivanje “neverničkih kapela” u kojima su održavani bogohulni obredi i proganjan zbog širenja pornografije, jasno je podvukao i nastojao da oživi protestantsku, plebejsku pobunjeničku tradiciju koja je sezala sve do vremena engleskog građanskog rata i ranije. Njegov magloviti ekonomski program oslanja se na komunizam Digersa. A njegov hedonizam, težnja da oživi “ne samo religiozne već i političke svetkovine”, kao i zalaganje za seksualne slobode (što se može videti i na osnovu mekopornografskih ilustracija pridodatih ovom izdanju) jasno ga smeštaju u kontrakulturni milje Rantera.

Veliki Praznik bio je uvod u revoluciju, koju je Kongres, sastavljen od predstavnika radnika, trebalo da institucionalizuje. Ali, radnici nisu morali da čekaju na svoje predstavnike: Benbou je predlagao da radnici obezbede dovoljno hrane i novca da prvu nedelju Praznika provedu bez rada. A do tada bi već trebalo da se organizuju i obezbede sve što im je potrebno i za naredne tri nedelje.

Bogati liberali, kako je lukavo predlagao – isti oni koji su sebi osigurali pravo glasa zahvaljući podršci radnika, da bi onda svim silama nastojali da im to pravo ospore – sada će moći da postupaju u skladu sa svojim načelima, tako što će u ime ovog uzvišenog cilja na raspolaganje staviti sav svoj imetak: “Svi veliki reformisti odazvaće se pozivu, tako da više niko neće imati razloga da sumnja u njihovu doslednost. Oni će nas u svemu podržati. Niko ne može ni da zamisli koliko će velikih ljudi širom Kraljevine biti spremno da se založi za jednaka prava, jednaku pravdu i isti zakon za sve.”

što se detalja tiče, Kongres bi se održao negde u centralnoj Engleskoj, pod pokroviteljstvom “nekog od velikih liberalnih lordova”.

“To bi trebalo da bude imanje nekog velikog liberalnog lorda u centralnom delu zemlje. Jedinu teškoću predstavlja izbor konkretnog mesta, jer su sva ta imanja dovoljno prostrana da prime i ugoste sve učesnike Kogresa, koji će u njihovim parkovima pronaći najprijatnije mesto sastanka.”

“Možemo biti sigurni da će na imanju počastvovanom našim izborom, koje bi trebalo da ugosti predstavnike narodnog suvereniteta, biti obavljene pripreme jednako obimne i veličanstvene kao i za doček državnog suverena.”

Benbou nije bio ni teoretičar ni vizionar. On se držao prilično površnog prosvetiteljstkog uverenja da su ljudi porobljeni neznanjem nametnutim od strane elite (što sigurno nije jedini razlog). Benbou se kasnije uglavnom zalagao za opšte pravo glasa, za cilj koji, iako ostvaren jednu deceniju kasnije, nije ukinuo klasni sistem u Britaniji. U drugim kapitalističkim zemljama, kao na primer u Sjedinjenim Državama, nije bilo monarha, aristokratije i klera u kojima je Benbou video najveće (iako ne i jedine) tlačitelje. Američko iskustvo pokazuje da izrabljivanje može da bude veoma efikasno, a možda i mnogo efikasnije, i bez ovih arhaičnih društvenih ostataka.

Veliki Nacionalni Praznik jasno izražava nešto što bi se moglo nazvati Revolucionarnom Dilemom.⁸ Da bi izveli društvenu revoluciju ljudu kakvi su sada moraju poći od zatečenog stanja. Revolucija zahteva kontinuitet. Ali, da bi to zaista bila Revolucija, ljudi moraju početi da žive na nov i kvalitativno drugačiji način. Revolucija zahteva diskontinuitet. Rapidno i radikalno, sve što je živo u postojećem poretku, a što je moglo da opstane samo kao latentno, prikriveno ili izobličeno, mora da bude oslobođeno od svega što je mrtvo. Pogrešne procene mogu da imaju katastrofalne posledice. Marks i sindikalisti su smatrali da su pojava proletarijata, prve univerzalne klase, i razvoj proizvodnih snaga ono što je živo u postojećem poretku. Revolucija je zato, po njima, podrazumevala socijalizaciju, racionalizaciju i intenziviranje industrijskog razvoja, kao i generalizaciju proleterskog statusa. Danas je svakome, osim nekolicini sektaša, jasno da razvoj proizvodnih snaga samo obnavlja kapitalizam. S druge strane, proces opšte proletarizacije eliminisao je tradicionalna radnička uporišta i temeljno segmentirao radnu snagu na jedinke lišene svake klasne svesti. Kult proizvodnje i radništva pokazao se kao sastavni deo ideologije kapitalizma.

Nasuprot ovom, Benbou predlaže nepotpuno, ali istinski revolucionarno rešenje. Ideja o Prazniku podstakla bi kolektivno sećanje na vrednosti zajedničkih dostignuća i zajedničkih svetkovina. Ova ideja podsetila bi svakog pojedinačno da radno vreme može da bude kraće, da praznika treba da bude više, kao i na ideju o relativnoj autonomiji u procesu proizvodnje. Sabat kojeg su se radnici sećali zaista je bio, kao što ih Benbou podseća, sveti dan – samo što je “sveto” tada već bilo sporan koncept.

Za engleske disentere (naslednike puritanaca) sabat je bio dan odmora i apstinencije od posla, ali i dan posvećen molitvi, odlasku u crkvu i uzdržavanju od svakog uživanja. Za većinu radnika, odmor i zabava bili su suština svetog. Religiozni karakter sabata bio je razređen, što je dopuštalo ljudima da uživaju u običnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i ples, umesto da se ograniče samo na specijalizovane i diskretne aktivnosti nepovezane sa ostalim aspektima života. Neki disenter ili metodist, kada se ne bi bavio nekim religioznim obredom ili obavezom, nedeljom ne bi radio ništa. Radnici su pomalo šaljivo nazivali ponedeljak, svoj nezvanični praznik i noćnu moru svih poslodavaca tog doba, “Svetim Ponedeljkom”. Naime, ponedeljak bi obično prespavali ili proveli odmarajući se od nedeljnog lumpovanja. Odatle i taj naziv, jer je i ponede ljak, kao i nedelja, za njih bio sveti dan.

Sve do sada ideja o Prazniku razmatrana je kao nastavak prošlosti koja još nije bila sasvim zaboravljena i odbačena. Ali, šta je u tome revolucionarno, gde je tu diskontinuitet? Možda u sledećem: tradicionalna zajednica bila je pre svega stvar običaja, a ne svesnog planiranja, po duhu lokalna, parohijska. Kao takva bila je brzo rasparčana ukazima o ograđivanju⁹, prethodno već načeta klasnom podelom i religioznim nejedinstvom. Teško je proceniti u kom je trenutku jedinstvena sudbina svake od tih zajednica, koja je generacijama mogla biti skrivena, postala trend u nacionalnim razmerama. U ovom smislu, Benbouovo insistiranje da je “neznanje uzrok sve bede većine ljudi” nije više samo naivni relikt prosvetiteljskog optimizma (iako ovo njegovo uverenje puno duguje i jakobinstvu Tomasa Pejna i njegovog Korespondentskog Društva iz devedesetih godina XVIII veka, čiji se uticaj još uvek osećao). Neophodno je da “većina”, “narod”, “proizvodne klase” počnu da razmišljaju o sebi i da se za svoja prava bore na nacionalnom nivou. Tek tada će postati ljudska bića: “Tek kada počnu da se bore za sebe, postaće ljudi; tek tada će početi da žive, tek tada će saznati šta znače lakoća življenja, veselje, uživanje i sreća. Ali, samo ako počnu da se bore za sebe.” Recept je jednostavan: “jedinstvo misli i akcije. Mislite zajedno, borite se zajedno i pomerićete planine: planine nepravde, tlačenja, bede i nemaštine.”

Praznik obnavlja zajednicu na nacionalnom nivou, jedinom koji je od sada ima smisla, ali opet tako što podrazumeva istovremenu i opštu akciju na lokalnom nivou. On ponovo otkriva svečani, uzvišeni karakter svetih dana, istovremeno otimajući rad kontroli neproizvodne klase koja je do sada jedina uživala u njegovim plodovima. To je u isto vreme i generalni štrajk i žurka, najveći “rejv” ikada održan, sloboda kao nužnost, nužnost kao sloboda, sve u isto vreme. Benbou je takođe insistirao na tome da Praznik prethodi Kongresu: samo u uslovima potpune opuštenosti i nesputane igre može se očekivati da ljudi zrelo sagledaju svoju budućnost i izaberu najbolje predstavnike.

Benbouov plan nesvesno ponavlja stanovište koje seže unazad barem do Platona i Aristotela, ali i veoma blisko engleskoj vladajućoj klasi, da najamni radnici, kao i robovi, nisu u stanju da slobodno glasaju jer nisu ekonomski nezavisni. Danas, naravno, gazde ne govore radnicima kako da glasaju, već je pre svega reč o tome da rad oduzima ljudima najveći deo vremena i da često blokira sposobnosti koje bi trebalo da krase odgovornog građanina. Praznik sigurno ne bi popravio štetu nanetu najamnim radom, a posebno radom u fabrikama – o čemu je svedočio čak i Adam Smit – ali bi zato, bar na neko vreme, oslobodio radnike radne obaveze i materijalnih briga (za šta bi bili zaduženi posebni radnički “komiteti”). Tako bi Praznik prekinuo začarani krug neprestanog obnavljanja političke nekompetentnosti proletera nametane odozgo.

Benbou nije bio samo plebejac koji je na proletersku priču nakalemio svoju utilitarnu doktrinu, kao što su to radili mnogi tadašnji “radikali”. On se zalago za najveću moguću sreću svih ljudi; raspodela bogatstva i ukidanje naslednih privilegija bili samo deo programa. Benbou je smatrao da kvalitativno nov način života podrazumeva nešto više od redistribucije bogatstva i pretvaranja radnika u male preduzetnike. Tonom koji podseća na “mladog Marksa” ili na neke druge leve Hegelovce, on kaže:

“Postojanje radnika je negativno: on je živ za proizvodnju, bedu i ropstvo , a mrtav za za uživanje i sreću.”

U radniku postoji nešto živo i nešto mrtvo (kao što je to Kroče rekao za marksizam). Ono što je u radniku mrtvo je upravo ono što ga čini radnikom, sam rad, proizvodnja i njihova pratnja, beda i ropstvo. A živo je samo ono što je uspelo da se očuva u sve tanjoj sferi života odvojenoj od rada. Ali, rad utiče i na onaj deo života koji nije vezan samo za posao: “Kada kažemo šta ljudi rade, mi kažemo šta oni jesu. Kada govorimo o tome šta oni mogu i moraju da rade, mi objašnjavamo šta oni mogu i moraju da budu.” U osnovi, ovde se otvara pitanje autonomne aktivnosti kao mogućnosti za delovanje na individualnom ili kolektivnom planu (ili u bilo kojoj kombinaciji ta dva plana, što je ovde od sekundarnog značaja).

Danas znamo da po pitanju ciljeva i sredstava Benbou u mnogo čemu nije bio u pravu. Opšte pravo glasa nikada nije vodilo ka revoluciji. Naprotiv: kao što je Prudon rekao, “opšte pravo glasa je kontrarevolucionarno”. Što se tiče redistribucije bogatstva, sa tim se nikada nije ozbiljno pokušalo, osim delimično, na kratko i u ograničenim oblastima, kao što je to bilo u Rusiji, španiji i u još nekim modernim revolucijama. Ali, do značajne redistribucije bogatsva ipak je došlo: na primer, u Britaniji ili u skandinavskim socijaldemokratijama. Benbou bi sigurno uživao da može da vidi potomke “liberalnih”, ali i mnogih konzervativnih lordova koje je toliko prezirao, koji su ostali bez najvećeg dela bogatsva i kojima je, u nekim slučajevima, ostalo samo da naplaćuju karte turistima za obilazak njihovih raskošnih rezidencija. Ali, to nije promenilo činjenicu, koje je većina Britanaca potpuno svesna, da je Britanija i dalje klasno, kapitalističko društvo, možda ne posebno uspešno, ali i dalje napredno. A radnici su i dalje, kako se to danas kaže, “smoreni”.¹⁰

*

Ono zbog čega je Benbou danas značajan svakako nije njegova proročka moć – iako bi kao prorok još uvek mogao da prođe bolje nego Marks – već zbog načina na koji je, u svom vremenu i prostoru, formulisao rešenje Revolucionarne Dileme. Nikada nećemo saznati da li bi njegov plan bio uspešan. Kao što njegov moderni izdavač S. A. Bušel objašnjava, čak je i unutar organizacije koja je objavila ovaj pamflet postojala snažna opozicija njegovim idejama. Iako Benbouova očekivanja od Praznika i Kongresa ostaju donekle nejasna, ona jasno ukazuju kako na političku tako i na ekonomsku nepravdu, koje je radikalna vigovska¹¹ tradicija uvek videla kao povezane. Njegove ideje izgubile su na značaju u trenutku kada su radikalni i radnički aktivizam od ova dva aspekta napravili odvojene pravce delovanja (a zatim i dalje podele unutar njih). Izgleda da se u svom kasnijem delovanju Benbou bio sasvim posvetio političkim reformama, pre svega borbi za opšte pravo glasa. Drugi su težili poboljšanju ekonomskih uslova života kroz osnivanje sindikalnih organizacija. Politički i ekonomski usmerene struje uskoro su se podelile na reformističke i revolucionarne, naglašavajući tako razliku koja za Benboua nikada nije imala smisla, iako je ona uskoro postala faktor od suštinskog značaja.

Nešto što je Benbou rekao o Prazniku, nešto što nijednom zagovorniku generalnog štrajka izgleda nikada nije palo na pamet, otkriva se kao poruka od suštinskog značaja: Praznik je prilika za introspekciju, “prilika da se oslobodimo svog neznanja i brzopletosti, da shvatimo šta zaista hoćemo.”

Misliti slobodno, bez žurbe. Praznik je sve što bi generalni štrajk trebalo da bude, ali i mnogo više od toga. To je ono najmanje oko čega bi svi antiautoritarci trebalo da se saglase, ukoliko zaista žele da učine kraj državnoj i korporacijskoj dominaciji. Ljudi bi onda mogli sami da vide da li žele da se vrate na posao pod upravom radničkih saveta ili federacija sindikata ili da se uopšte ne vrate na posao. Neki će izabrati jedno, neki nešto drugo, ali, možda bi nakon početne faze eksperimentisanja bila postignuta šira saglasnost oko toga šta je u tim različitim pristupima živo. Svako ko zaista teži slobodi ne bi trebalo da okleva pred mogućnošću da isproba oblik (ili odsustvo istog) koji najbolje pristaje njegovoj viziji slobode. Zašto onda ne proglasimo Praznik i ne vidimo šta će se dogoditi?

Anarchy: Journal of Desire Armed, #45, Spring/ Summer 1998.

Leva–desna

U astronomiji revolucija označava kružno kretanje i stalno vraćanje na polazišnu tačku. Izgleda da je sa levicom isti slučaj. Levica je i bukvalno reakcionarna. Kao što se vojskovođe stalno pripremaju za poslednji boj, tako i levičari stalno pozivaju na konačnu revoluciju. Zagovaraju je utoliko pre što znaju da od nje nema ništa. Oni su avangarda koja stalno kaska za događajima. Poput svih nesuđenih vođa, levičari su posebno neprijatni kada im ostaje samo da slede svoje sledbenike, ali ponekad istupaju napred i pomažu da sistem funkcioniše. Ako metafora levica-desnica ima nekog smisla, onda je reč samo o tome da levica stoji levo u odnosu na istu stvar u odnosu na koju desnica stoji desno. Ali, šta ako revolucija znači napuštanje te linije? Kada ne bi bilo desnice, levičari bi morali da je izmisle – što se već i događalo. Primer: sračunata histerična reakcija na naciste i KKK, koja tim bednicima obezbeđuje svu potrebnu reputaciju, makar i krajnje negativnu; ili, zauzimanje stava Moralne Većine, uvek spremne da predupredi sve “nekorektne” napade na prave izvore moralističke tiranije – porodicu, crkvu i radnu etiku, koju i levičari i hrišćani podjednako poštuju. Na isti način je i desnici potrebna levica: njena operativna definicija je antikomunizam, u najrazličitijim oblicima. Tako levica i desnica podrazumevaju i stalno reprodukuju jedna drugu.

Loša stvar sa lošim vremenima je da suviše lako stvaraju opoziciju, koja onda, kao što se to dešava upravo sada, u aktuelnoj ekonomskoj krizi, na brzinu nazuva arhaične marskističke, populističke ili sindikalističke cokule. Svoju istorijsku ulogu levica vidi u reformisanju tog usputnog (iako akutnog) zla, što samo dodatno zamagljuje sve suštinske sistemske poremećaje: hijerarhiju, moralizam, birokratiju, najamni rad, monogamiju, vlast, novac. Kako drugačije gledati na marksizam osim kao na najsofisticiraniji način na koji Kapital sagledava samog sebe?

Zadržimo se na priznatom epicentru sadašnje krize: na problemu rada. Nezaposlenost je loša stvar. Ali, to ne znači da je biti zaposlen nešto dobro, na šta nas stalno upućuje desničarsko-levičarska dogma. Nije. “Pravo na rad” je 1848. godine možda bila umesna parola, ali 1982. ona zvuči potpuno promašeno. Nama ne treba posao. Ono što nam treba je, s jedne strane, zadovoljenje osnovnih životnih potreba, a s druge, slobodan prostor za kreativnu, zajedničku, edukativnu, raznovrsnu, strasnu aktivnost. Pre više od trideset godina braća Gudmen su procenili da je svega 5% ukupnog obima rada dovoljno za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Taj procenat bi danas morao biti još manji. Cele takozvane “industrije” očigledno ne služe ničemu drugom osim zadovoljenju predatorskih ambicija kao što su profit i dominacija.

To bi bio prostor na kojem bi vredelo istraživati mogućnosti koje pruža svet slobode, zajedništva i zadovoljstva, u kojem bi ‘proizvodnja’ upotrebnih vrednosti u isto vreme bila “potrošnja” prava na slobodnu aktivnost. Transformacija rada u igru predstavlja pravi istorijski projekat za proletarijat koji odbija sadašnje stanje, a ne za levičare koji više nemaju koga da predvode.

Pragmatizam je klopka: dovoljan je samo jedan pogled na sve njegove posledice. U poređenju s njim, utopija je samo najobičniji, zdrav razum. Izbor između pune zaposlenosti i nezaposlenosti, na koji nas udružena levica i desnica neprestano ograničavaju, predstavlja izbor između Gulaga i slivnika. Zato ne treba da čudi što su posle svih ovih godina ljudi izmučeni radom i strepnjom siti demokratije i svih njenih laži. Sve manje ljudi želi da radi, čak i među onima koji s pravom strahuju od nezaposlenosti, kao što sve više onih koji žele da rade počinju da sumnjaju.

Na svaki način i svim sredstvima zahtevajmo veću milostinju, smanjivanje poreza, subvencije, više hleba i igara – najzad, zašto da ne grizemo ruku koja nas hrani? Ukus je odličan! – ali, bez iluzija. (Nad)realno zrno istine unutar mistične školjke marksizma leži u sledećem: “radnička klasa” je legendarni “revolucionarni činilac” samo ako odbacujući rad ukida sve klase. Večiti organizatori, levičari, ne vide da su radnici odavno “organizovani” i to na jedini mogući način: u korist svojih poslodavaca. Njihov “aktivizam” je zato čist idiotizam, jer samo uvećava bogatstvo i moć naših neprijatelja. Levičari i njihova ideologija, taj parazit na otvorenoj rani njihovog Ja, prestravljeni su mogućnošću da jedan novi, vilhelm-rajhstagovski plamen proguta njihove partije i sindikate, zajedno s korporacijama, vojskom i crkvom koje danas kontrolišu njihovi navodni neprijatelji.

Danas morate biti vrlo ekscentrični da biste uzvratili pravom merom. Sumorna levičarska ideologija, sa svojim uvek istim spiskom tema i antagonizama za odstrel (ovaj ili onaj izam i svi drugi izmi, sve osim nje same) ispražnjena je od svakog humora i mašte: zato joj ostaje samo težnja ka osvajanju vlasti, umesto ka revoluciji, što je oduvek značilo samo zamenjivanje jedne laži drugom, a nikada promenu života.

Najzad, potreba za stvaranjem u isto vreme je i potreba za uništavanjem. I zato, levičari, još jedan napor ako želite da postanete revolucionari! Sve dok se ne pobunite protiv rada, radićete protiv pobune.

Anarhizam i druge prepreke na putu ka anarhiji

Nema potrebe da ovde dajem nove definicije anarhizma – bilo bi zaista teško unaprediti one koje su još odavno dali svi ti čuveni i mrtvi stranci. Niti ima potrebe da se zadržavam na njegovim poznatim izmima: anarhokomunizmu, anarhoindividualizmu, itd. Sve to je već obrađeno u obaveznoj literaturi. Mnogo važnije pitanje je zašto danas nismo bliže anarhiji nego u vreme Godvina, Prudona, Kropotkina i Eme Goldman? Ima mnogo razloga, ali ono čime bi najviše trebalo da se pozabavimo jesu prepreke koje su stvorili sami anarhisti i koje bi, pre nego bilo koje druge, trebalo ukloniti. To je svakako moguće, iako ne i verovatno.

Mišljenje koje sam stekao nakon toliko godina pažljivog posmatranja i povremenih bučnih upada u anarhistički milje jeste da su upravo anarhisti glavni, a verujem i sasvim dovoljan razlog zbog čega je anarhija ostala samo priviđenje, bez čarobne reči koja bi je stavila u pokret. Većina anarhista su, da budemo iskreni, potpuno nesposobni za život koji bi se zasnivao na ličnoj autonomiji i saradnji. Mnogi naprosto nisu dovoljno pametni. Uporno se drže svojih klasika i druge interne literature, potpuno zatvoreni za šire znanje o svetu u kojem živimo. U osnovi prestrašeni, povezuju se sa sebi sličnima uz prećutnu saglasnost da niko ne sudi o mišljenju i akcijama onog drugog sa istinski praktičnog i kritičkog stanovišta; da bilo čija dostignuća ne nadmaše preterano ustanovljeni nivo; i najzad, da tu neće biti nikog ko će dovoditi u pitanje sve poznate lozinke anarhističke ideologije.

Anarhizam kao milje ne predstavlja nikakav izazov za postojeći poredak, već samo visoko specijalizovanu formu prilagođavanja. To je način života, ili njegova dopuna, s posebnim sistemom nagrada i žrtvi. Siromaštvo se smatra obaveznim, ali upravo zato možemo da se pitamo šta u takvom položaju ovaj ili onaj anarhista može da očekuje osim uloge gubitnika, i to bez pomoći svoje ideologije. Istorija anarhizma je istorija neviđenih poraza i mučeništva – što anarhistima ni malo ne smeta da od svojih pobijenih prethodnika prave svece, sa tako morbidnom posvećenošću da se čovek pita nije li to možda zato što i oni dele mišljenje da je jedini dobar anarhista mrtav anarhista?

Revolucija – poražena revolucija – je veličanstvena, ali je njeno mesto danas u knjigama i pamfletima. U revolucionarnim pokretima ovog veka – španija 1936. i Francuska 1968. su posebno jasni primeri – zvanične anarhističke organizacije su bile zatečene događajima, u početku potpuno nespremne da pruže pravu podršku, a ponekad i gore od toga. Razlozi su prilično jasni. Nije reč tome da su sve te ideologije bile licemerne (neke jesu). Posvećene svakodnevnom, rutinskom aktivizmu, te organizacije su nesvesno nastojale da istraju u nedogled, duboko uverene da revolucija nije moguća, ovde i sada. Zato su, u trenucima kada bi događaji nadmašili njihovu retoriku, često pokazivale strah i otpor.

Drugim rečima, ako treba da biraju između anarhizma i anarhije, većina anarhista će radije izabrati anarhističku ideologiju i podkulturu nego opasan skok u nepoznato, u svet potpune slobode, bez vlasti. Kao jedini priznati kritičari države kao institucije, ovaj od slobode uplašen narod uvek će težiti da zauzme neko sigurno mesto u svakoj pobuni koja bi bila suštinski antidržavna. Po prirodi večiti sledbenici, naći će se u ulozi nesuđenih vođa revolucije koja će za njihov položaj biti opasna isto koliko i za položaj političara ili vlasnika. Anarhisti će uvek, svesno ili na neki drugi način, sabotirati revoluciju, koja bi i bez njih mogla da uništi državu, a da se pri tom i ne osvrne na ovaj ili onaj momenat iz čuvene prepirke između Marksa i Bakunjina.

Anarhisti koji pretenduju na taj naziv nisu učinili ništa da bi doveli u pitanje ideju države, i to ne samo zahvaljujući svojim smušenim, nečitljivim tekstovima, pisanim u samo njima razumljivom žargonu, već zbog posebnog i veoma zaraznog načina ophođenja prema drugim ljudima. Anarhisti koji vode anarhistička preduzeća su najveći saboteri anarhističkih pretenzija. Istina, u severnoj Americi vrh “federalnih” sindikalnih organizacija urušio se u potpunu učmalost i bezidejnost, što je u osnovi dobra stvar, ali neformalna društvena struktura anarhizma i dalje je izrazito hijerarhjska. Anarhisti se poslušno podvrgavaju onome što je Bakunjin nazvao “nevidljivom vladom”, koju u ovom slučaju čine urednici (ako ne po funkciji, onda faktički) nekoliko najvećih i najdugotrajnijih anarhističkih časopisa.

Ti časopisi, uprkos prividno dubokim ideološkim razlikama, imaju sličan arogantan stav prema svojim čitaocima, a postigli su i džentlmenski sporazum o tome da ne napadaju jedni druge na način koji bi mogao da razotkrije sve njihove slabosti ili da podrije njihov zajednički klasni interes: hegemoniju nad anarhistima iz nižih redova. (Na primer, imate više mogućnosti da na stranicama Fifth Estate ili Kick It Over kritikujete same te časopise, a ne recimo Processed World). Svaka hijerarhijska organizacija ima više toga zajedničkog s bilo kojom drugom organizacijom, nego s nečim što je nije organizovano; a anarhistička kritika države je, što sami anarhisti nikako da shvate, pre svega poseban oblik kritike organizacije.

Antianarhisti mogu lako doći do zaključaka da ako vlast i prinuda već treba da postoje, to onda treba da bude očigledno i nazvano pravim imenom. Za razliku od tih pametnjakovića (uglavnom libertarijanci i minarhisti¹²), insistiram na opoziciji prema državi. Ali, ne zato što mislim da “država nije nužna” – što mnogi anarhisti tako često i nepromišljeno ponavljaju. Obični ljudi odbacuju ovu anarhističku tvrdnju kao čistu glupost i to s pravom. U industrijalizovanom klasnom društvu, kao što je naše, država jeste nužna. Stvar je u tome što je država stvorila uslove koji je čine nužnom, lišavajući pojedinca moći i prava na slobodno, neposredno udruživanje. Još dublje, svi stubovi na kojima počiva državni aparat – rad, moralizam, industrijska tehnologija, hijerarhijska organizacija – ne samo da nisu nužni za zadovoljavanje pravih potreba i želja ljudi, već su tome direktno suprotstavljeni. Na žalost, većina anarhističkih struja prihvata ove premise, ali uporno nastavlja da laje samo na njihov logičan ishod: državu.

Kada anarhisti ne bi postojali država bi morala da ih izmisli. Znamo da se u nekoliko navrata to i dešavalo. Potrebni su nam anarhisti operisani od anarhizma. Tek tada i samo tada, moći ćemo da ozbiljno priđemo ideji anarhije.

The Abolition of Work and Other Essays, 1985.

Odbijanje umetnosti

Umetnost apstrahuje život. Apstrahovanje je brisanje. Kada je prvi umetnik naslikao urusa (pragoveče) na zidu pećine, prvi kritičar je to video i rekao, “Gle, urus!” Ali, to nije bio urus, to je bila slika. Od tada je umetnička kritika išla samo nizbrdo.

Umetnost je, kao i nauka, iluminacija putem eliminacije. Umetnik uklanja da bi unapredio. U tom smislu, minimalizam nije samo još jedna umetnička škola već evoluirajuća suština umetnosti, a celokupna moderna umetnost može se posmatrati kao proces progresivne autodestrukcije. Umetnici često uništavaju sami sebe, ponekad jedni druge, ali tek je relativno nepoznati nemački umetnik Gustav Mecger (Metzger) na najjasniji način artikulisao taj umetnički impuls, kada je 1959. godine objavio svoju teoriju o “autodestruktivnoj umetnosti”. Zato ne čudi što je Mecger anticipirao i predlog o Umetničkom štrajku 1990-1993.¹

Prvog januara 1990 – ako izvrše direktivu grupe PRAXIS – svi umetnici će odložiti svoj alat na tri godine. Neće biti otvaranja izložbi, predstava, tekstova. “Kulturni radnici” će, osim ako nisu štrajkolomci, takođe obustaviti rad. Galerije, muzeji i “alternativni” prostori biće zatvoreni ili će služiti za mnogo praktičnije stvari. Prema rukovodstvu Umetničkog štrajka, svi će imati koristi. Umetnici, koji će se otarasiti tereta specijalizovane kreativnosti, neće samo odahnuti nego i dobiti šansu da žive iz sve snage. A od plebejskih masa, koje “talentovane siledžije” više neće zastrašivati, očekuje se da za uzvrat nagrnu u umetnost, kao svež vazduh u vakuum.

Iako na prvi pogled izgleda kao prevazilaženje umetnosti, Umetnički štrajk je zapravo njeno ostvarenje – krajnje umetničko delo, kulminacija telosa umetnosti. U Umetničkom štrajku umetničko samoporicanje postiže svoj konačni izraz: postavši ništa, umetnost postaje sve. Ako je umetnost ono što umetnici ne rade, šta onda nije umetnost? Tako umetnički štrajk postaje vežba iz imperijalizma. Naime, svi ostali ljudi su odavno u Umetničkom štrajku. Ali, Umetnički štrajk pruža vođama šansu da se povežu sa svojim sledbenicima, koji prethodno nisu bili svesni da imaju vođe, kamoli da su im ovi uopšte potrebni.

Halapljivo odricanje je pohlepa u svom najuvijenijem i najpodmuklijem izdanju. Svojim bučnim odbijanjem umetnosti, ovi štrajkači samo afirmišu umetnost, pa tako i sopstveni značaj; vrlo slično alkoholičarima, čiji sastanci u Antialkoholičarskim udruženjima dokazuju snagu njihove droge, ali i njihovu sopstvenu snagu kroz njeno kolektivno odbijanje. Ali, sličnost se tu završava. Umetnici-štrajkači povezuju svoj štrajk sa sindikalističkim Generalnim štrajkom, pridajući tako odgovarajući glamur toj prevaziđenoj taktici. Ali, Ograničeni štrajk nije i Generalni; a Umetnički štrajk, samim tim što ne obuhvata odbijanje rada među najamnim i ostalim radnicima (umetnici su uglavnom samozaposleni slobodnjaci ili nezavisni ugovarači), nije nikakav štrajk.

Šta ostaje kada se umetnici svečano odreknu umetnosti? Umetnici, naravno. Umetnički štrajk uvećava značaj umetnika, iako eliminiše njihov mukotrpni rad. Oslobođeni obaveze da stvaraju, umetnici više neće morati da se trude da informišu, agituju ili čak da zabavljaju. Pretenzija da se bude od koristi drugim ljudima može biti sasvim odbačena. Ali, to ne znači da će umetnici nestati u gomili – ako to urade, niko neće znati da je ikada bilo nekog Umetničkog štrajka. Ne, umetnici moraju napraviti proizvodnju od svog odbijanja da proizvode. Oni moraju da skrenu pažnju na ono što ne rade, iako je njihov razlog za neaktivnost upravo njihova prethodna umetnička aktivnost. To je ono što odbijanje umetnosti čini elitističkim. Umetnički štrajk je avangardistički pojam: samo umetnici mogu da odbace umetnost; samo oni mogu da laskaju sebi da baš umetnici stoje na putu eksploziji opšte kreativnosti.

Ali, pravi razlog zašto se neuke mase ne bave umetnošću nije to što ih u tome sprečavaju “talentovane siledžije”; njihova kreativnost je toliko potisnuta – radom, pre svega – da svoje slobodno vreme posvećuju konzumaciji, a ne kreaciji. Škola, rad, porodica, religija, desnica, levica – sve to osujećuje kreativnost. “Umetnost” koju stvara rukovodstvo Umetničkog štrajka, sa svojim različitim proročanstvima i objavama, kao i moderna umetnost, proleterima je mnogo nejasnija od predstavljačke umetnosti iz premodernih vremena; ona je suviše udaljena od svakodnevnog iskustva da bi mogla zastrašiti bilo koga – osim svojom reputacijom, koja će, naravno, u Godinama Bez Umetnosti samo rasti.

Teoretičari Umetničkog štrajka se kolebaju oko dometa štrajka. Ako štrajk predstavlja odbijanje “kreativnosti” među specijalistima, onda on važi samo za umetnike. Ali, ako Umetnički štrajk namerava da zatvori muzeje, biblioteke i galerije, onda on mora obuhvatiti i radnike, za koje bi to tada bio pravi štrajk, zato što je reč o službenicima kulturnog aparata koji ne mogu odbaciti svoju kreativnost samim tim što se ona od njih nikada nije ni zahtevala. Domar će zamandaliti muzej kao nukelarnu elektranu, pošto će umetnički aktivisti pokušati da odatle izbace i njega, samo ako im se bude moglo. Takvi radnici odavno i iz prve ruke znaju ono što umetnici mogu da shvate samo uz pomoć najbizarnijih konstrukcija – da je rad za kulturnu industriju i dalje rad. Umetnički štrajk je umetničko delo samo za umetnike. Ostali ljudi će biti samo boja koju umetnici-štrajkači nanose na svoja platna, statisti u umetničkim performansima. Ljudski životi i zarađivanje za život kao umetnička sirovina… Koji umetnik, u najvećoj dubini svog bića, nije žudeo da ponovi Neronov krik: “Kakav umetnik umire u meni!”

Ali, pošto Godine Bez Prihoda nisu naročito privlačne za proletarijat iz umetničke industrije ili njenu birokratiju, oni će bez sumnje ostati na poslu. Posledice štrajka biće veoma neujednačene. Kuratorima i bibliotekarima biće drago da se otarase najtežeg dela svog posla – da u stopu prate nova umetnička dela i bajaju šta će od toga proći test vremena. Umetnost je počela da se skladišti još od Bronzanog doba, čak i ranije; tri godine neće biti dovoljne da se preračuna, preuredi i redistribuira postojeći inventar. Ipak, budžetski pritisak bi mogao oslabiti. Muzika, sa svojim izlanđalim trikovima i očajnim omotima, koja je ionako već ustuknula pred “klasičnim hitovima”, postaće prošlost. U sektoru žive svirke, prevagu će odneti disko, što se u velikoj meri već dogodilo. Većina ljudi gleda TV, a ne pozorišne komade; sada će je gledati svi. Da li umetnici kreću u štrajk zato da bismo ih posle tri godine molili da se vrate? Ako je njihova ranija pozicija bila privilegovana, s kakvih će nas tek visina gledati 1993? Prava inspiracija za Umetnički štrajk nije, kao što se tvrdi, generalni proleterski štrajk; pre će biti da je to nešto već opisano u jednom umetničkom delu – generalni štrajk kapitalista iz novele Ayn Rand, Atlas Shrugged.

Ali, umetnici neće morati da čekaju tri godine da bi profitirali od Umetničkog štrajka. Dobit će biti trenutna i rašće kao zelenaška kamata. Umetnički štrajk lukavo cilja na ponudu, a ne na potražnju. Postojeća umetnost će dobiti na vrednosti pošto na tržištu neće biti nove konkurencije. Pored toga, tu je i dodatna taksa na ime mistične egzistencije; samim tim, novija umetnost će prednjačiti u rastu cena kao poslednja od svoje vrste. U stvari, ona neće biti poslednji oblik umetnosti već njena kulminacija, pošto je ideologija progresa toliko zaludela zapadnjački um da će glatko prihvatiti poslednje izdanje bilo čega kao konačni oblik navodnog evolutivnog procesa. Poslednji će biti prvi ili će makar biti tako vrednovan. Ne čudi što se neki od komercijalno najneuspešnijih savremenih umetnika najviše ističu u Umetničkom štrajku; a ne čudi ni što ih svi ostali slede. Oni zapravo ne predlažu uništenje umetničkih dela (iako bi selektivno uništavanje imalo praktično iste posledice kao i Umetnički štrajk). Godine Bez Umetnosti neće doneti ništa od svega toga, čak i ako svi stupe u štrajk. Kakva korist od štrajka koji nas neće osloboditi ni umetnika, niti umetnosti? Umetnički štrajk će stvoriti kartel – čiji uzor neće biti Međunarodno udruženje radnika (IWW) ili anarhodsindikalistički sindikat CNT, već OPEC.

Uprkos proleterskom gardu, Umetnički štrajk nema nikakve veze sa radničkim pokretom, osim nečega za šta bi se od umetnika moglo očekivati da pokradu – radničke ikonografije. To omogućava umetnicima da svojoj istrošenosti pridaju neki značaj. Odbijanje umetnosti daje umetnicima licencu ekspertskih tumača nečega čime se ne bavi niko osim umetnika. S druge strane, umetnost odbijanja deluje protiv onoga što svako radi, ali što niko nije već obavio – protiv rada i potčinjenosti državi. Umetnost odbijanja je umetnost življenja; ona počinje generalnim štrajkom koji se nikada ne završava.

Friendly Fire, 1992.

Između štampane i elektronske verzije ovog teksta postoje neke razlike u detaljima, uglavnom stilske. Ovaj prevod je kombinacija te dve verzije teksta. (nap. A. G.)

Umesto fusnota

i odlomci iz drugih tekstova Boba Bleka

1

“S druge strane, broj indijanskih prebega u naseobine belaca mogao bi se uporediti s brojem Nemaca koji su Berlinski Zid preskakali sa zapadne strane. “ — Ukidanje rada

Daleko od toga da su živeli samo da bi se prehranili, Indijanci su uspevali da proizvedu višak – da nije bilo tako, prvi kolonisti u Džejmstaunu i Plimutu poumirali bi od gladi. Zato je utisak koji su Indijanci ostavili na neke od prvih engleskih posmatrača bio više nego povoljan: kapetan Džon Vajt smatrao je da Indijanaci žive u izobilju, šta više, u pravom raju i to bez rada. Procenio je da bi doseljenicima bila dovoljna trodnevna radna nedelja, uz dodatak ribolova, kao jedne “više sportske” aktivnosti.

Godine 1643. magistrat Masačusets Beja je odobrio posetu dvojice indijanskih sačema (plemenskih starešina) sa Rod Ajlenda. Guverner Džon Vintrop je smatrao neophodnim da im se “stavi do znanja pod kojim uslovima mogu da posete teritoriju pod našom upravom.” Tako je Indijancima bilo rečeno “da se na dan našeg Gospoda ne smeju baviti bilo kakvim poslom, osim ako nije reč o nečemu najneophodnijem.” “Bez brige”, odgovorili su Indijanci. “Biće nam lako da udovoljimo vašem zahtevu, jer mi ionako ne radimo ništa, ni tog, niti bilo kog drugog dana.”

“Kakva god da je bila rana Amerika”, čitamo u jednom skorašnjem akademskom tekstu, “ona je pre svega bila svet rada.” Indijanska Amerika je bila sve samo ne to, što su prvi doseljenici iz oblasti Roanoke u Virdžiniji mogli lako da potvrde. Prema jednom takvom svedočenju, proizvodnja godišnje zalihe kukuruza za jednog Indijanca iz današnje Virdžinije zahtevala je 24 sata rada. Naravno, Indijanci nisu jeli samo kukuruz: njihova ishrana bila je veoma bogata i raznovrsna, obezbeđujući im “odlično zdravlje”, jer je bila mnogo hranljivija i manje monotona od onoga što je kasnije postalo standard ne samo u siromašnim zemljama Juga, već i u bastionima industrijalizma.

Zato ne treba da čudi zašto su mnogi doseljenici postali “urođenici”, napuštajući najranije engleske naseobine, ostavljajući za sobom samo poruku urezanu u drvetu: “Otišli među Kroatane”. (Pleme Lambi/ Lumbee, Severna Karolina; nap. prev.)

Ti prvi begunci, koji su jedva dočekali da jaram civilizacije zamene za lagodan, varvarski život, nisu bili i poslednji. Tokom čitavog kolonijalnog perioda na stotine evroameričkih seljaka pridružilo se Indijancima. Ženama i deci bilo je najlakše da se prilagode indijanskom načinu života, jer je to značilo odbacivanje svih ograničenja koja im je nametao život u svetu belaca. Ali, ni odrasli muškarci nisu imali mnogo problema da se prilagode životnom stilu bezbožnika.

Nema sumnje da je rad bio jedan od najjačih faktora koji su uticali na njihov izbor. U Džejmstaunu, guverner Džon Smit je uveo radni režim koji bi se mogao uporediti sa uslovima života u koncentracionom logoru. Hronike iz 1613. beleže da su neki Englezi bili “obešeni, neki spaljeni, neki raščereni, neki nabijeni na kolac, a neki posečeni ili streljani.” Njihov zločin? To što su “pobegli da žive sa Indijancima, a onda bili uhvaćeni.”

Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

Esej Maršala Salinsa Prvobitno društvo blagostanja (Original Affluent Society) objavljen je kao naslov br. 3 Porodične biblioteke.

2

“Džon Stujuart Mil je pisao da svi izumi za zamenu ljudskog rada nisu čoveku uštedeli nijedan sekund slobodnog vremena. “ — Ukidanje rada

Tako je bilo i sa američkim radnikom. U XVIII veku nastaje trend da robovski i najamni rad, do tada bio uglavnom sezonski, postane stalan. Tehnološki progres je, kao i obično, stvari samo učinio još gorim. Evo jednog primera:

Moreplovci su nekada bili prava avangarda među najamnim radnicima. U XVIII veku veličina i nosivost brodova postaju mnogo veći, što je zahtevalo još više rada i to veoma mukotrpnog. Pomorci su na to odgovarali zajedničkim akcijama, kao što su bili štrajkovi – ta reč potiče od njih, jer su oni bili ti koji su udarali (to strike) na brodove – zatim pobune i najzad piratstvo, to jest, zauzimanje radnog mesta i proterivanje dotadašnjih vlasnika. Pirati su pojednostavili komandnu hijerarhiju, sami birali svoje kapetane, a nadnice su zamenjivali zajedničkim vlasništvom i zajedničkim preuzimanjem rizika. Pored toga, drastično su smanjili obim rada, budući da su njihovi brodovi imali posadu pet puta brojniju od posade trgovačkih brodova koji su bili njihov plen. Odvratnost koju su osećali prema radu bila je njihov glavni motiv. Za jednog pirata “ljubav prema piću i lenčarenju bila je jači motiv od zlata.” Izvesni admiral je pokušao da rehabilituje nekoliko zarobljenih pirata, nudeći im vojnička zaduženja, što je značilo “naučiti ih da rade, a što su oni na svaki način pokušavali da izbegnu.” “Naime, rad je ono što ti ljudi smrtno mrze”, rekao je guverner Bahama, dok je drugi stanovnik tih ostrva primetio je da “oni i rad nikako ne idu zajedno.” (Rediker, Innes, 1988)

Naredni veliki preokret, industrijalizacija, doneo je radničkoj klasi još teži i monotoniji rad, nego što je njihova klasa ikada ranije morala da trpi. U armiji Industrijalizacije nije bilo dobrovoljaca. Radnici u prvim američkim fabrikama nisu bili čak ni formalno slobodni: to su bili žene i deca koje su na posao slali njihovi zakonski vlasnici, muževi i očevi. Fabrike na Severu, kao i plantaže na Jugu, počivale su na robovskom radu. Mnogo kasnije radno vreme bilo je skraćeno, zahvaljujući delovanju organizovanih radnika i drugih reformatora, koji su taj zahtev uključili u svoje programe. Osmočasovno radno vreme, koje je danas zvanično priznato, tekovina je koju su anarhisti sa Hejmarketa (Čikago, 1886) platili svojim životima. Ali, danas, predlog da se uvede još kraća, 30-časovna radna nedelja, ne dolazi od sindikata, već od ljudi kao što su, na primer, Hjugo Blek, u to vreme senator, a kasnije član Vrhovnog Suda. Zato u poslednje vreme i radnici prestaju da računaju na sindikate. Tako je i ovde zatvoren krug.

Uprkos svom tehnološkom napretku ostvarenom u poslednjih pola veka, radno vreme ne samo da nije skraćeno, već je broj godina koje provodimo radeći povećan. Razlog tome je što sve veći broj ljudi doživi penziju, što znači da sistem uspeva da iz nas iscrpi više rada nego ranije. Prosečni američki radnik, muškarac, radi osam sati duže od radnika sa početka veka. U XVIII veku radnik, ako bi uopšte poživeo toliko, svoje poslednje dane bi dočekao u nekom prihvatilištu za siromašne. U XX veku, taj radnik – opet, ukoliko uopšte poživi toliko – život završava u nekom staračkom domu, usamljen i medicinski maltretiran. Neki to nazivaju napretkom.

Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

3

Iz Anarchy After Leftism, 1997; kritika Mareja Bukčina (Murray Bookchin, 1921-2006); Blek ga ovde naziva Dekanom, aludirajući na njegovu ulogu osnivača Instituta za socijalnu ekologiju iz Bostona.

Kada sa parola pređemo na detalje, vidimo da Dekan otkriva svoje nepoznavanje prave istorije rada i tehnologije. Dva primera koja iznosi biće sasvim dovoljna. Pođimo od njegove stripovske istorije južnjačke poljoprivrede:

“Vlasnicima plantaža s Juga bile su potrebne ‘ruke’ robova u najvećoj meri zato što mašine za sađenje i branje pamuka nisu postojale; zaista, napoličarski rad na farmama u Americi je nestao u poslednje dve generacije, zato što je uvođenje novih mašina zamenilo rad ‘oslobođenih’ crnih zakupaca.” (M. Bookchin, The Ecology of Freedom, 1982:35)

Drugim rečima, Bukčin okrivljuje robovlasništvo za tehnološku zaostalost, a ne kapitalistički svetski sistem, koji je Jugu dodelio funkciju proizvođača izvoznih monokultura. Ali, pamuk je bio od sporednog značaja za niskotehnološku kolonijalnu ekonomiju iz XVII i XVIII veka, kada su robovi obrađivali druge izvozne kulture, kao što su duvan, pirinač i indigo (McCusker & Menard, 1985). Kao što svaki školarac zna, tehnički progres je ojačao robovlaništvo, koje je bilo zamaskirano spregom mašina za branje pamuka i tekstilno orijentisane Industrijske revolucije u Britaniji (Scheiber, Vatter & Faulkner, 1976: 130-134).

Ako Bukčinova priča o robovlasnicima ima nekog smisla, onda se svakoj vladajućoj klasi može pogledati kroz prste. Vlasnicima plantaža su bili “potrebni” robovi “u najvećoj meri” zato što nisu imali mašine koje bi obavljale njihov posao. Industrijalci su “imali potrebu” za dečjim radom, verovatno iz istih razloga. Građani Atine su “imali potrebu” za robovima, zato što njihova tehnologija nije mogla da im lepo očisti grožđe, popuši kako valja i zadovolji mnoge druge potrebe tog kultivisanog građanstva, čije su aspiracije bile tako uzvišene da se prosto nije moglo samo starati o sebi. “Potreba” je društveno i ekonomski uslovljena. Nema nikakve sumnje da su južnjačkim plantažerima i atinskim građanima bili potrebni robovi; ALI, DA LI SU ROBOVIMA BILI POTREBNI JUŽNJAČKI PLANTAŽERI I ATINSKI GRAĐANI?

Drugi Dekanov primer je takođe neumesan. To je klasični instrument oslobođenja žena, mašina za pranje veša:

“Moderna radna žena-majka ne bi mogla da izađe na kraj sa svim svojim obavezama da nije mašine za pranje veša, koja je, makar minimalno, oslobađa od svakodnevnih kućnih poslova, pre nego što pođe na posao da bi zaradila ono što često predstavlja veći deo prihoda domaćinstva.” (M. Bookchin, The Ecology of Freedom, 1982:49)

Drugim rečima, mašina za pranje veša pojačava seksualnu podelu kućnih poslova i omogućava ženi da bude proletarizovana – da se pridruži plaćenoj radnoj snazi i to onoj na samom dnu. (Black, Primitive Affluence, 1992: 29-30) Zahvaljujući tehnologiji, moderna radna žena uspeva i da džabe rinta, obavljajući “rad u senci” (Illich, 1981) i da se uključi u nedovoljno plaćeno kapitalističko rintanje u kancelariji, restoranu ili čak u fabrici. Mašina za pranje veša i kućna tehnologija uopšte, nikada nisu uštedeli ženama ni delić radnog vremena. Tehnologija je samo povećala produktivne standarde (s mašinom Maytag nema više izgovora ako vaše rublje nije belje od belog) ili je napor pomerila ka drugim radnim zadacima, kao što je čuvanje dece (Cowan 1974, 1983). Sumnjam da Bučkin sam pere svoje gaće i to ne samo zato što voli da maše svojim prljavim vešom u javnosti.

U Bukčinovoj građanskoj utopiji “uređaji za uštedu radnog vremena biće visoko cenjeni – bilo da su to kompjuteri ili automatska mašinerija – zato što će osloboditi ljudska bića od nepotrebnog napora i pružiti im nestruktuirano slobodno vreme za lično usavršavanje, kao pojedinaca i građana.” (M. Bookchin, Remaking Society, 1989: 197)

Da bi neko besvestan kao i sam Bukčin u to poverovao potreban je čin vere. U poslednjih nekoliko decenija (od 1948 na ovamo), zahvaljujući visokim tehnologijama i u meri koja daleko premašuje sve što je naš Dekan mogao predvideti, produktivnost se više nego udvostručila. (Schor 1991: 1-2, 5, 29) Začudo, ni “materijalna oskudica”, a još manje “mukotrpni rad” nisu nestali. Realni prihodi su opali, dok je u isto vreme broj radnih sati povećan. Čak je i Dekan primetio, doslovno na prvoj strani, “sve veće siromaštvo miliona ljudi” i da “intenzitet izrabljivanja primorava sve više ljudi da prihvate radnu nedelju tipičnu za prošli vek.” (M. Bookchin, Remaking Society, 1989: 1) Ono što nije primetio je paradoks da sve intenzivniji progres, sve veća produktivnost, sve veće siromaštvo i sve veći obim rada dovode u pitanje upravo njegovo, u osnovi marksističko, oduševljenje razvojem proizvodnih snaga. (…)

S druge strane, za razliku do prethodnih decenija, u životima običnih ljudi rad sve više postaje strano telo. Duže radno vreme, niži realni prihodi i nesigurnost radnog mesta sigurno nisu nikakva kompenzacija za sumorno i često ponižavajuće iskustvo sâmog rada. Tokom šezdesetih, Bukčin, uvek spreman da nanjuši revolucionarni potencijal društvenih poremećaja, pozdravljao je prezir mladih prema radu. Ali, dok su druge tendencije koje je odobravao, kao što je kultura mladih, bile rekuperirane, sve rašireniji otpor prema radu postao je stalna crta američkog radnog prostora. Spontan i van svake kontrole, taj otpor izmiče i gazdama koje bi da ga potkupe i levičarima koji bi da ga organizuju. Prezaposleni i nezaposleni – oni su danas potencijalno revolucionarna snaga.

Anarchy After Leftism, “Labor-Enslavig Technology”, 1997.

4

Mnogi su tvrdili da su u većini društava žene radile više od muškaraca i to je verovatno tačno (ipak, u društvu San “Bušmana”, muškarci rade više nego žene; oni obavljaju za trećinu više posla na obezbeđivanju hrane nego žene, iako donose svega 40% potrebnih kalorija). U verovatno povezanom razvoju, u većini društava žene su imale manje političke moći nego muškarci; zapravo, najčešće nisu imale nikakvu moć. Promišljena feministička taktika bi zato trebalo da počiva na anarhizmu, a ne na fantazijama o matrijahalnom prevratu; na ukidanju rada, a ne na cviljenju zbog istih nadnica za iste poslove. Jedini matematički siguran način da vlast i rad učinite ravnopravnim i rodno pravednim jeste da se otarasite i jednog i drugog. (…)

5

Čak i se težak rad može učiniti podnošljivijim, ukoliko se ne obavlja pod nečijim nadzorom. Zadržimo se na primeru naroda Kpele iz Liberije, koji uzgajaju pirinač – što je, po svim kriterijumima, veoma težak posao. Ovi “neolitski farmeri” organizuju svoj rad na način nezamisliv za naše eksperte. Liinee’, “radost”, mora da prati svaki posao koji Kpele obavljaju, inače od posla nema ništa. Rad se obavlja u grupama od kojih svaka ima svoj muzički orkestar, koji prati ritam njihovih motika i mačeta. U određenim intervalima žene odbacuju motike i počinju da plešu da bi zabavile ostale i relaksirale mišiće izmorene jednoličnim pokretima. Na kraju dana svi radnici se okupljaju da bi pili palmino vino, igrali i pevali. Ako ovo i nije društvo o kojem je govorio Salins, ono još uvek predstavlja ogroman napredak u odnosu na rad kakav postoji u našem navodnom “društvu blagostanja”.

6

Salins je već primetio superiorni “kvalitet radnog života” koji uživaju primitivni proizvođači – da pozajmim omiljenu frazu pseudohumanističkih eksperata za redizajn i oplemenjivanje rada. Pored kraćeg i “kliznog” radnog vremena, kao i mnogo pouzdanijeg “socijanog osiguranja”, na osnovu opšteg pravila o deljenju hrane, rad lovaca-sakupljača je prijatniji nego većina modernih poslova. Mi se budimo na zvono budilnika; oni spavaju mnogo, danju i noću. Mi smo zakucani za svoje zgrade u zagađenim gradovima; oni se kreću po otvorenom prostoru i na svežem vazduhu. Mi imamo gazde; oni imaju saputnike. Naš rad po pravilu zahteva jednu ili svega nekoliko hipespecijalozvanih radnji, često ni toliko; oni kombinuju manuelni i intelektualni rad kroz mnoštvo raznovrsnih aktivnosti, upravo onako kao što su to zamišljali veliki utopisti. Vreme koje mi provodimo u prevozu je mrtvo i jalovo; oni ne mogu da kroče iz svog kampa, a da ne “čitaju” pejsaž na neki potencijalno produktivan način. Naša deca su potčinjena zakonu o obaveznom pohađanju škole; njihova deca, bez ičijeg nadzora, kroz igru oponašaju aktivnosti odraslih, sve dok, skoro neprimetno, ne zauzmu njihovo mesto. Oni su tvorci i majstori svog jednostavnog, a opet tako efikasnog alata; mi radimo za mašine i to uskoro neće biti metafora, barem prema jednom ekspertu iz National Aeronautics and Space Administration (NASA): “U načelu, roboti će raditi za ljude, ali moguće je da će, u nekim slučajevima, u radnoj hijerarhiji neki roboti biti iznad nekih ljudi.” Poslednja reč u debati o jednakim šansama za posao.

7

Kao što primećuje Ivan Ilič, „ekonomisti se razumeju u rad isto koliko i alhemičari u zlato“. Oni sučeljavaju dve bliznačke fatalnosti, neograničene potrebe i ograničene (retke) resurse, da bi podigli zdanje svoje sumorne nauke koju svaka razumna osoba odbacuje bez trunke oklevanja. Način života lovaca-sakupljača potpuno demaksira hobsijansku prevaru. Resursi su obilni i Kung San se doslovno baškare u njima. Ali, pošto je reč o racionalnim hedonistima, a ne o askteskim ludacima, oni nalaze zadovoljstvo u pravoj meri: rade onoliko koliko je potrebno da bi bilo dovoljno za sve. Nomadi toliko skandalizuju ekonomiste i njihove vernike da ovima kao jedini odgovor ostaju samo salve visokoparno sročenih predrasuda, kao u slučaju ekonomista Mareja Rotbarda (Murray Rothbard) i Dejvida Remzija Stila (David Ramsey Steel), koji je napisao vrlo neprijateljsku kritiku knjige u kojoj sam obrazložio ideju o ukidanju rada. Magazin Liberty (kako voli da se predstavlja) izostavio je 90% mog odgovora Stilu. Dozvolite mi zato da im se osvetim tako što ću citirati samog sebe:

Ti jadni đavolčići su suviše bogati da bi radili. Pošto su okrutno lišeni prilike da akumuliraju kapital, šta drugo ostaje tim zatucanim divljacima osim da stvaraju, razgovaraju, plešu, pevaju, priređuju gozbe i tucaju se?

Iza Stilovog vrištećeg etnocentrizma krije se strah od divljine i svega što je divlje, duboki strah od zova Šume, od sâme slobode.“

Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

8

Svet civilizacije, svet istorije, pre svega je, objektivno i subjektivno, svet rada. Radnici su već doneli presudu o tome kako oni, subjektivno, vide rad: to je nešto što ih povređuje i što mrze. Objektivno, rad se samo pogoršavao, gledano u okvirima u kojima se očekivalo neko poboljašanje. Od druge polovine XIX veka, najveći deo radnih zadataka bio je uprošćen, standardizovan, kretenizovan, razbijen, izolovan od drugih segmenata i policijski nadziran… Kao što primećuje Stajn (Joel Stein, Automatic Production, 1975), sa opadanjem radnog umeća, nivo traženog obrazovanja i akademskih titula raste. To očigledno nema veze sa radnim učinkom. Ali, to ne znači da su gazde iracionalne zato što insistiraju na tim zahtevima: razumno je pretpostaviti da će osoba koja je prošla kroz duži boravak u školi lakše tolerisati sva moguća sranja na poslu. “Dete treba navići na rad, a gde se ta sklonost može aktivirati bolje nego u školi? (...) Deca se prvo šalju u škole, ne toliko da bi naučila nešto, već zato da bi se navikla da mirno sede i rade samo ono što im se kaže.” (Imanuel Kant, Obrazovanje)

9

Iz kritičkog prikaza knjige Džeremija Rifkina (Jerremy Rifkin) The End Of Work: The Decline Of The Global Labor Force And The Dawn Of The PostMarket Era (međutekst: A. G.).

Političke revolucije su do sada uvek donosile duboke promene, ali ne i suštinske promene u sferi rada. Međutim, po Rifkinu, sada je i na to došao red.”

Rifkin, kaže dalje Bob Blek, ispravno primećuje da ljudski rad, u uslovima sve veće automatizacije i digitalizacije, postaje sve manje važan za proizvodnju. U prilog tome on navodi niz ubedljivih dokaza i pokazatelja (na primer: nikada veća produktivnost, nikada veća nezaposlenost). Ali, to ne znači da će ljudi raditi manje, a još manje da treba žuriti sa predlozima kako da se oni, u toj budućnosti “slobodnoj od rada”, uposle, što inače predstavlja jednu od glavnih tema Rifkinove knjige:

“Šta nije u redu sa tom slikom?

Možda samo ovo. Rifkin pogrešno tumači ili biva zaveden implikacijama svoje inače ubedljive demonstracije da rad postaje sve manje važan za proizvodnju. Ali, zašto onda i dalje radimo i to sve više? Da li su gazde poludele? Ne nužno. Iako možda samo intuitivno, oni još uvek vide svoj interes bolje nego neki slobodni, reformistički nastrojeni intelektualci. Utoliko pre što je sasvim očigledno da gazde i dalje upravljaju svetom, dok Džeremi Rifkin samo piše knjige o tome. Rifkin, naime, uzima zdravo za gotovo da je rad stvar ekonomije; ali rad je uvek bio nešto više od toga – stvar politike.

Pošto se značaj najamnog rada za ekonomiju smanjuje, u prvi plan dolazi njegova kontrolna funkcija. Rad je, kao i država, institucija kojom manjima kontroliše većinu. Rad nam oduzima najveći deo našeg budnog vremena. Često je fizički i psihički nepodnošljiv. Za većinu ljudi rad podrazumeva svakodnevno potčinjavanje autoritetima u meri koja zaostaje jedino za onim što moraju da trpe zatvorenici. Rad iscrpljuje ljude, ostavljajući im samo onoliko energije koliko je potrebno za zamenske aktivnosti i potrošnju. To znači da je demokratija, ako pod time neko još uvek podrazumeva aktivno učešće ljudi u upravljanju sopstvenim životima, čista iluzija.

Politika je samo jedna, i to posebno odvratna, manifestacija podele rada (naziv koji rad dobija kada prođe kroz tretman akademskih kozmetičara). U takvoj “podeli”, politika je posao za politikose, terapija za aktiviste i spektakl za skoro sve ostale.

Ako ostanemo pri pretpostavci da je rad suštinski u funkciji društvene kontrole, a samo uzgred u funkciji proizvodnje, ponašanje vlasnika, koje Rifkin smatra tako perverzno tvrdoglavim, počinje da ima smisla, iako samo u okvirima sopstvene naopake logike. Jedan deo populacije je prezaposlen. Drugi deo je nezaposlen. Šta ove dve grupe imaju zajedničko? Dve stvari: uzajamno neprijateljstvo i potpunu zavisnost od poslodavaca.”

What’s Wrong With That Picture, 1995.

www.whywork.org/rethinking/whywork/critique.html

10

“Ako za trenutak ostavimo po strani ulitimatum kojim svetska ekonomija svakome diktira oblik njegove proizvodne aktivnosti, jasno je da glavni izvor direktnog diktata, kojem su izloženi zaposleni, nije Država već samo radno mesto. Tvoj gazda ili šef izdaju ti više izričitih naređenja nego policajac za deset godina.

“Ako na svet gledamo bez predrasuda, ali ipak tako da ne gubimo iz vida slobodu kao glavni kriterijum, jasno je da najmoćniji instrument prinude nije Država već Rad.

“Kao i tržište i država je aktivnost, a ne entitet. Jedini način za ukidanje države je promena načina života na kojem počiva. A taj način života, ako se to uopšte može nazvati životom, vrti se oko rada i svega što ide uz rad: birokratije, moralizma, obrazovnog sistema, novca, itd.”

The Libertarian as Conservative, The Abolition of Work and Other Essays, 1985.

11

“Potrebni su nam anarhisti operisani od anarhizma.” — Anarhizam i druge prepreke na putu ka anarhiji

Anarhija, oslobođena svih levičarskih ostataka, u poziciji je da artikuliše ne toliko neki program, koliko određen broj revolucionarnih tema relevantnih za sadašnje vreme. Ona je odlučno antipolitička, kao što je to i većina ljudi. Ona je hedonistička, na isti način kao i ljudi koji se pitaju kako se uopšte može nazivati životom nešto što nije okrenuto zadovoljstvu? Ona je ‘individualistička’, jer šta drugo može biti prava mera dobrog društva, ako ne sloboda i sreća svakog pojedinca? Postlevičarska anarhija je, ako ne uvek krajnje negativno raspoložena, onda sigurno veoma sumnjičava prema emancipatorskim obećanjima visoke tehnologije. A tu je i ono najvažnije, potpuno odbacivanje rada. (…)

12

Sistem je mašina, Planetarna radna mašina, a svi mi, u najboljem slučaju, njeni lako zamenljivi delovi. Boriti se protiv nje na istim organizacionim osnovama, dovoditi u pitanje njen monopol pozivanjem na dužnost i žrtvovanje, znači svrstati se u njenu vojsku. Mi ćemo se boriti protiv nje na isti način na koji i živimo: razigrano, kreativno, ekstatično, nepredvidljivo.

Antiradna bibliografija

Izbor: Bob Blek

Beecher, Jonathan, & Richard Bienvenu, eds. The Utopian Vision of Charles Fourier. Boston: Beacon Press, 1971.

http://gr6.ustrasbg.fr/čronse/CF/fourier.html

http://www.historyguide.org/intellect/fourier.html

http://www.marxists.org/reference/archive/fourier/index.htm

Prevedeno: Civilizacija i novi socijetarni svijet: Izbor tekstova, školska Knjiga, Zagreb 1980.

Bell, Daniel. Work and Its Discontents. Boston: Beacon Press, 1956. (Reprinted in Bell's The End of Ideology.)

Black, Bob. The Abolition of Work and Other Essays. Port Townsend, Washington: Loompanics Unlimited, n.d. (1986).

Black, Bob. Friendly Fire. Brooklyn, New York: Autonomedia, 1992. (Chapter One includes "Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins" and "Smokestack Lightning.")

Braverman, Harry. Labor and Monopoly Capital: The Degradation of Work in the Twentieth Century. New York: Monthly Review Press, 1974.

Cowan, Ruth Schwartz. More Work for Mother. New York: Basic Books, 1983.

Goodman, Paul & Percival. Communitas: Means of Livelihood and Ways of Life. 2nd ed., rev. New York: Vintage Books, 1960.

http://www.preservenet.com/theory/Goodman.html

http://dwardmac.pitzer.edu/ANARCHIST_ARCHIVES/bright/goodman/works.html

http://recollectionbooks.com/bleed/Encyclopedia/GoodmanPaul.htm

Hunnicutt, Benjamin Kline. Work Without End: Abandoning Shorter Hours for the Right to Work. Philadelphia: Temple University Press, 1988.

Illich, Ivan. Shadow Work. Boston: Marion Boyars, 1981. (Drugi relevantni tekstovi nalaze se u Gender i Towards a History of Needs.)

http://www.preservenet.com/theory/Illich.html

http://www.davidtinapple.com/illich/

Prevedeno: Pravo na zajedništvo (naročito poglavlja Rad u senci i Sopstveni rad), Dole škole, Svetskovina svesnosti, Medicinska Nemezis.

Lafargue, Paul. The Right to Be Lazy. Chicago: Charles H. Kerr, 1975.

http://www.marxists.org/archive/lafargue/works/lazy/

“Jehova, bradati i preki Bog, dao je svojim vernicima vrhunski primer idealne lenjosti: posle šest dana rada, odlučio je da odmara celu večnost.”

Lee, Richard Borshay. The !Kung San: Men, Women, and Work in a Foraging Society. Cambridge: Cambridge University Press, 1979.

Mann, Ernest. I Was Robot (Utopia Now Possible). Little Falls, Minnesota: Little Free Press, 1990.

Marglin, Stephen A. "What Do Bosses Do?" in The Division of Labour, ed. Andre Gorz. Atlantic Highlands, New Jersey: Humanities Press, 1976.

Morton, A.L., ed. Political Writings of William Morris. New York: International Publishers, 1973.

http://hjem.sol.no/vals/morris.html

http://www.gutenberg.org/browse/authors/m#a107

http://www.morrissociety.org/

http://www.marxists.org/archive/morris/index.htm

P.M. Bolo’bolo. New York: New edition, 1995.

Richards, Vernon, ed. Why Work? London: Freedom Press, 1983. (Prilično loša antologija, ali sa nekoliko detalja vrednih čitanja; nap. Bob Blek)

Sahlins, Marshall. Stone Age Economics. Chicago: University of Chicago Press, 1971.

Santoro, Victor. Fighting Back on the Job. Port Townsend, Washington: Loompanics Unlimited, 1982.

Schor, Juliet B. The Overworked American: The Unexpected Decline of Leisure. New York: Basic Books, 1991.

Seidman, Michael. Workers Against Work: Labor in Paris and Barcelona During the Popular Fronts. Berkeley, California: University of California Press, 1991.

http://ark.cdlib.org/ark:/13030/ft5h4nb34h/

Vaneigem, Raoul. The Revolution of Everyday Life. Seattle, Washington: Left Bank Books, Second, revised edition, 1994. (Naročito poglavlje “The Decline and Fall of Work”; drugi prevod, Practical Paradise Publications, London 1972.; najnoviji prevod: Rebel Press, London, 2001, sa novim predgovorom i komentarima Raoula Vaneigema; nap. prev.)

http://library.nothingness.org/articles/SI/en/pub_contents/5

Zerzan, John. Elements of Refusal. Seattle, Washington: Left Bank Books, 1988/ C. A. L. Press 1999.

Bob Blek misli na tekstove iz drugog dela knjige, koji su najviše uticali na kasnije kritičare rada i tehnološko-industrijskog društva (neki od tih tekstova su bili u opticaju još od kraja sedamdesetih): Industrialism and Domestication, Who Killed Ned Ludd?, Axis Point of American Industrialism, The Practical Marx, Origins and Meaning of WW I, Taylorism and Unionism, Unionization in America, Organised Labor vs. “The Revolt Against Work”; za sada je samo ovaj poslednji tekst dostupan preko Interneta.

http://www.insurgentdesire.org.uk/index.htm

http://www.johnzerzan.net/

Web adrese i podaci o prevodima: A. G.

Bob Blek ili Zašto uopšte radimo?

“Ulazi Bob Blek.

— Džejson Mekvin, iz predgovora za Anarchy After Leftism, C.A.L. Press, 1997

Takva je zaista reputacija Boba Bleka. Budući da su većina njegovih tekstova polemički i kritički osvrti na radove drugih autora, malo je onih kojima se nije zamerio. Ipak, onih koje je takvim svojim pisanjem privukao ima mnogo više. Mnogi ljudi, i to treba reći, vole Boba Bleka.

Ono što sledi nije pokušaj rekonstrukcije Blekove biografije, koju i sam najviše voli da mistifikuje ili da prosto pravi sprdnju od nje, već samo gruba skica konteksta u kojem nastajali ovi tekstovi.

Bob Blek je rođen 1951, u Detroitu, “Gradu ubica” (nadimak stečen tokom nemira 1967), koji nam je osim njega doneo MC5¹³, The Stooges, ali i rani Fifth Estate i Black & Red Books Fredija Perlmana. O neposrednim uticajima ne znam ništa, ali sumnjam da je sve to moglo da prođe bez odjeka u mladom Robertu Bleku. Neka najranija svedočanstva govore tome u prilog:

“Kada sam imao osam godina, jedan psihijatar opisao me je kao ‘bistro, psihoneurotično dete, s vidnom sklonošću ka nekontrolisanom ponašanju i mogućom blagom encefalopatijom, koja blokira mehanizme samokontrole’. Tokom školovanja, bio sam izbacivan iz trećeg, šestog, osmog i dvanaestog razreda.” (iz intervjua objavljenog u Chaotik World News and Olds, #19/ 1990)

U vreme kada su MC5 bližili svom vrhuncu, Robert Čarls Blek je iz rodnog Detroita zapucao u Berkli, Kalifornija, gde je studirao pravo i društvene nauke. Tu negde, na potezu od Berklija do San Franciska, Robert Čarls postaje Bob Blek. U atmosferi opšteg radikalizma, Bob je lako prepoznao svoj ambijent, iako ne odmah i svoj put. Uticaji su bili brojni i često kontradiktorni, ali one najvažnije nije teško pohvatati: Nova levica (Markuze, frankfurtovci, Norman O’Braun), Vilhelm Rajh, Pol Gudman, anarhisti, brojne radikalne grupe iz oblasti San Franciska i drugih delova Amerike (Yippies, Motherfuckers, Weathermen). Početkom sedamdesetih, s druge strane okeana stiže i onaj odlučujući udarac: situacionizam. Ali, da vidimo šta sam Bob Blek ima da kaže o tome. Ovaj malo duži odlomak pomaže da se sagledaju barem neki od razloga za odlučan raskid s levicom, ali i značaj ovog novog, kako se kasnije pokazalo, trajnog uticaja:

“Iako sam dolazio iz miljea Nove levice iz šezdesetih, bio sam sve nezadovoljniji levicom iz sedamdesetih. Levica iz šezdesetih godina je ostala nepravedno zapamćena samo po svojim slabostima (slepilo za aktuelna zbivanja, teoretska nedoslednost, istorijska amnezija, a ponajviše kult žrtve), dok su njene vrline obično ignorisane: njen osećaj za pobunu protiv totaliteta, njeni entuzijazam i vitalnost, ali i smisao za humor. Levica je zatim počela da obećava još više žrtvovanja i sve manje zadovoljstva, kao da toga ljudima već nije bilo preko glave. Počeo sam da se pitam da li se razlog za neuspeh levice da pusti korenje u široj društvenoj bazi, kao i da se održi tamo gde je već imala neki uticaj (uglavnom na koledžima, među inteligencijom i u kontrakulturnom miljeu) nalazi možda u njoj samoj, a ne samo u nasilju vlasti i njenim manipulacijama. Možda levičari ipak nisu toliko pametni, a mase toliko glupe? Insistiranje na osećanju krivice možda nije najbolji način da se obratite običnim ljudima, koji se osećaju suviše beznačajnim da bi bili krivi za bilo šta. Zahtev za žrtvovanjem u ime revolucije ne nailazi na pravi odjek kod onih koji su već žrtvovani i to već dugo i preko svake mere. Budućnost koju je obećavala levica izgledala je, u najgorem slučaju kao još gora, a u najboljem, ne vidno bolja nego status quo. Zašto onda jurišati na barikade ili, zbog istog cilja, izlaziti na izbore?

Manje-više u izolaciji, otkrio sam pristupe koji su mi izgledali mnogo više oslobađajući, više slobodarski, ali i raspusniji. Između ostalog, otkrio sam i situacioniste. U Revoluciji svakodnevnog života Raoula Vaneigema, pronašao sam koncept radikalne subjektivnosti koji je obećavao revolucionarnu prevazilaženje moralizma u bilo u kojem obliku. Pamflet Pravo na sebičnost dalje je razvio ovu dimenziju revolucije svakodnevnog života, jedine revolucije koja je ikada imala smisla.” (iz predgovora za pamflet The Right to Be Greedy, grupe For Ourselves, 1974, objavljenog u izdanju Loompanics 1983.)

Ubrzo posle tog otkrića Bob otkriva da i sam ima nešto da kaže. U to vreme počinje da pravi i distribuira postere i letke u okviru svoje Poslednje Internacionale. Malo kasnije stiže i Ukidanje rada, jedan od najpopularnijih i najšire distribuiranih anarhističkih pamfleta ikada. U prvoj, istoimenoj zbirci nalazi se još nekoliko značajnih Blekovih eseja, ali veći deo knjige čine njegovi urnebesni (i često neprevodivi) ispadi na račun svih stubova modernog društva: moralizma, rada, ideologije, ekonomije, tehnologije, demokratije, lažne opozicije, demagogije uopšte. Izdavač Inspiracy je 2001. godine objavio još jedno izdanje ovog pamfleta, prošireno tekstom Nema budućnosti za radno mesto (1992) i revidiranom antiradnom bibliografijom.

*

Bob Blek je danas jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih anarhista. Svoju “neslavnu reputaciju”, kako to sa simpatijama kaže Džejson Mekvin (urednik Anarchy: A Journal of Desire Armed), duguje svom polemičkom i kritičkom instinktu. Da je reč o bilo kome drugom, to bi bio siguran recept za dosadu. Ali, sa Bobom je sve drugačije: razlog za to je izuzetna lucidnost s kojom je, u tim inače skučenim žanrovskim okvirima, uvek uspevao da prenese niz relevantnih ideja i programskih stanovišta. Za čitaoce sa strane sva ta imena i situacije, koji su njemu služili kao povod, uglavnom ne znače ništa. Ali, to predstavlja sasvim malu smetnju, u šta će se uveriti svako koga ovi tekstovi budu podstakli na dalje istraživanje. Reč je o možda jedinstvenom fenomenu ili makar ja ne znam za nešto slično. Nikada nisam imao strpljenja za tu vrstu literature, ali ovde nisam osetio ni najmanji otpor. Naprotiv, radilo se o trenutnom prepoznavanju jednog od najlucidnijih mislilaca današnjice, što je povremena saplitanja o neka čudna imena i pojmove učinilo skoro neprimetnim. Najzad, nisu ni svi njegovi tekstovi bili takvi, niti svi njegovi prikazi kritički, što se vidi i po ovom izboru.

*

Kada sam prvi put pročitao Ukidanje rada, a zatim i Primitive Affluence, imao sam utisak da sam konačno sreo onog dečaka iz Andersenove priče Carevo novo odelo. Doduše, dečko je prilično nezgodan i sada već u najboljim godinama, ali pitanja koja postavlja su i dalje prava. Pitanja tipa “Zašto uopšte…?”

Da probamo?

Odgovor koji odmah pokušava da nas ućutka je poznata, dobro uvežbana žalopojka: zato što moramo, zato sve košta, zato što je tako oduvek. To bi barem trebalo da je jasno. Vekovi patnje napravili su talog od tih nekoliko bednih istina svakodnevnog realizma, koje nas stalno opominju da je ovaj svet dolina suza (naravno da jeste). Pomiriti se s tim i izdržati, uprkos svemu, smatra se ne samo za podvig, nego i za znak pravilnog odrastanja i dobrog mentalnog zdravlja. Normalan čovek ne postavlja takva pitanja.

Ali, kao što vidimo, postoji i nešto što nam nisu rekli: tako sigurno nije oduvek, niti je važilo svuda. Ukidanje rada i drugi tekstovi iz ove zbirke (ali i druge dve knjige iz ove serije, možda u još većoj meri) to ilustruju više nego ubedljivo. U svemu drugom, ovakav odgovor samo otvara nova pitanja. Zašto uopšte košta sve što košta? Da li je cena (tačnije, vrednost) prirodno svojstvo svih stvari? Čemu uopšte služi taj koncept?

Na ova banalna pitanja nijedan ekspert iz G17+ ne bi mogao da vam da neki racionalan odgovor. Proverite. Na ovome insistiram: kad god vam se ukaže prilika da to pitanje postavite nekom ekspertu iz te oblasti iskoristite je i to nemilosrdno. Sve što ćete čuti biće demagoška odbrana sistema okrenutog profitu, moći i društvenoj kontroli. Ukoliko u tim ciljevima prepoznajete svoje najdublje težnje, njegov odgovor će vas sigurno zadovoljiti. U suprotnom, osetićete neodoljivu potrebu da mu razbijete njušku.

Ko bi normalan reagovao drugačije? Eksperti će pričati svašta, uvek tako sigurni u sebe i u naučni, objektivni i racionalni karakter svog Jevanđelja. Ali, celo zdanje političke i poslovne ekonomije počiva na neakademskim kategorijama: na prinudi i uceni. Ekonomija je, kao “nauka”, racionalizacija i apologija tog nasilja. A ekonomisti su prvi (iako ne i jedini) saučesnici u tom zločinu. To, negde, znaju i oni. I naravno da će onda učiniti sve da nam to prikažu drugačije, kao sastavni deo života ili čak kao dar s neba.

Za sav ovaj užas, opšte krljanje i strepnju nad onim što donosi sutra – i stalno žrtvovanje za dobro onih koje sutra očekuje ista sudbina – nema nikakvog razloga. Nikakvog ljudskog razloga. Zašto onda toliko istrajavamo u tome?

Ali mi moramo…

Problem i jeste u tom moramo. Zašto? Šta to tako jebeno dobro možemo da postignemo samo tako i nikako drugačije?

“Izgleda da je napredovanje zapadne Civilizacije od početka počivalo na dva aksioma: prvi je da se prava društva mogu razvijati samo pod okriljem Države, a drugi da čovek mora da radi”, pisao je Pjer Klastr. Šta nas sve drži prikovanim za tu perspektivu? Samo ekonomska ucena i prinuda? Ili je pod tim stalnim pritiskom došlo do još nekih poremećaja? To su pitanja koja se ovde otvaraju; uz njih, otvaraju se i sva druga; bolja polazna tačka od one koju nam pruža glavna pretpostavka ovog radnog logora – živi, ljudski rad – jednostavno ne postoji.

*

Za ljubitelje “anarhizma” kao ideologije i društveno prihvatljivog oblika neposlušnosti, tu je i tekst Anarhizam i druge prepreke na putu ka anarhiji. Nema veze s radom, osim s radom onih koji vrlo rado potežu ovaj izam kao čudesan odgovor na sva pitanja i prave druge gluposti. Preporučujem i tekstove The Anti-Anarchists Conspiracy: An Empirical Test (1991) i You can’t blow social relationship… But you can have fun trying! (1992) Ovaj drugi tekst je reakcija na poznati pamflet jedne australijske anarhističke grupe (na čiji se naslov Blek nadovezao na način koji je i sam poruka) posvećen distanciranju od “nasilnih metoda” s kojima najšira javnost često izjednačuje anarhizam. Pamflet je objavljen 1979. godine, a zatim reizdat i široko distribuiran, najviše preko Interneta. Tipičan primer defetističkog, konformističkog predstavljanja “anarhizma” kao bezazlenog kućnog duha. Iako digresija u odnosu na glavnu temu, ovaj tekst će možda biti zanimljiv i “anarhistima operisanim od anarhizma”, kojima je ova zbirka u celini i posvećena.

Svoja pitanja i utiske možete da pošaljete i Bobu Bleku lično! Sve adrese priložene su malo dalje u knjizi. Kako sam kaže, uvek se trudi da odgovori na sva zanimljiva pisma, “ali i na većinu ostalih”.

A. G., 2002 /2006.